E, ovako, obećala sam kad pročitam „Soba tajni“ Miljana Paunovića , da ću se oglasiti. To je baš ovaj trenutak, kad sam zaklopila knjigu, od koje se nisam odvojila od početka vikenda.
Promocija „Sobe tajni“: San ili java
Ne verujem u „utvare“ u neke sile koja vladaju i navode nas, da radimo stvari, koje nikad nismo ni pomislili da ćemo uraditi. Posle poslednje rečenice i onog dela gde je pisalo „kraj“, nisam više sigurna, da ne verujem u nešto što izgleda kao SF film, kako je i junak romana Milan više puta, opisao ono što oseća, u svom putovanju kroz Centar, koji ipak mislim da je postojao, da zapravo svi mi tokom života tragamo, za nekim svojim Centrom, u koji neko pokušava da nas ugura, a mi to nazivamo SUDBINA.
Počinjem da razmišljam sada dok pušim i pijem rakijicu, mogla sam i pivo, ali sam se odlučila za nešto što će da me prodrma, da svi mi od rođenja, bez obzira, da li smo rođeni u Centru ili van njega, dobijamo neki svoj „čip“, koji nam određuje ostatak života, u zavisnosti, da li smo rekli „Da“, ili nismo.
U nekim momentima sam imala utisak da pijem, ne pivo ( omiljeno Mialnovo ), već toplu čokoladu, koja klizi niz moje grlo i pomaže mi da se osetim sigurnom i zaštićenom. Milan je tako dobro izgrađen lik, da mi se činilo kao da je sve vreme tu pored mene, kao neka moja privatna „utvara“, da me kontroliše, da li ću se iznervirati i ostaviti knjigu, da nikad ne saznam za sve „tajne“, koje su ga pratile, ali sam znala i da zna, da to neću uraditi, dok ne dođem do kraja.
Dragoš Ristić: Soba tajni – „Roman koji živimo“
Lik Milana je baš onakav kakvog bih ga i sama napravila. Naročito mi se dopalo, na početku, kada ga autor opisuje kao zbunjenog mladića, koji stiže u veliki grad i želi da se uklopi u sredinu, a naročito biva zabrinut, kako će savladati akcenat. Kada bi bar svi koji dođu bili kao Milan, bilo je prvo što sam pomislila, da žele da se uklope, a ne da donose i nameću, nešto što toj sredini ne pripada.
Ovo je jedna mala opaska, koja mi se dopala i koju sam morala da napišem. Moja velika opaska, da autoru skidam šešir, ne kapu, jer on je gospodin, kome kapa, baš ne bi dobro stajala. Bravooooooooooooooooo!
Umalo da zaboravim, ako još niste nabavili svoj primerak „Soba tajni“, nabavite, što pre, tako ćete možda na vreme saznati koja je vaša utvara, koja vas blago masira u teškim trenucima!
Autorka ovog teksta je pisac Miroslava Đušić Nedeljković
Hvala Paunović Miljane, što si objavio ovaj tekst, ne toliko zbog toga, što sam ga ja napisala, već zbog romana „Soba tajni“, koji je to zaslužio, kao i ti njegov kreator.
Hvala tebi još jednom… :-)