Strategija države u pokušaju koliko vidim je da deca iz škole izađu umno defektna, agresivna, ružna u duši, jaka u pesnicama i vulgarna na rečima. Bravo! To je jedna od retkih strategija koja je iz godine u godinu uspešnija!
Odmah da se ogradim da nisu svi učitelji i nastavnici isti i to je jako dobro. Ima i onih koji rade, dokazuju se i jedva čekaju da nečemu pametnom nauče dečicu. Njih je u dobroj manjini ili meni to bar tako deluje. Ali kako čujem, a mogu i da se lično uverim od skora, deca više uče kod kuće nego u školi. Roditelji moraju da budu dobro obrazovani, jer u suprotnom njihova deca teško da će nešto naučiti u školi – uglavnom se uči kod kuće. Dešava se na primer da roditelji baš ne mogu dobro da se snađu sa razlomcima, geometrijom, decimalnim brojevima…, ali nema brige. Kome je to uopšte bitno! Što vam je dete debilnije, nevaspitanije, vulgarnije, to je u državi u pokušaju bolje! Evo i zašto.
Deca od malena moraju da se zatupljuju, jer to tako odgovara na primer direktorima javnih institucija koji imaju srednju školu – „alo, Zemlja zove Surčin“. Dobro obrazovan čovek je direktna pretnja balvanu ili balvanki, koji greju fotelju i ne rade ništa drugo, jer jedva znaju i da se potpišu, ali je važnije od toga da imaju partijsku knjižicu i da obožavaju svog idola (a nije Isus). Zato, učitelji i nastavnici ne treba da rade ništa, jedino što treba da rade je da traže veće plate i da spajaju praznike… Znam, pouzdano, da jedna učiteljica deci drži čas fizičkog tako što im pusti narodno kolo ili Cecu – Vreteno i deca se super izigraju! Posle se pitamo zašto nam se sve ovo dešava?
Istovremeno, zašto bi neko dete uopšte učilo ako su se njegovi roditelji dobro nafatirali lovom i imaju uticajne prijatelje iz oblasti politike ili Granda? Diplome i doktorati se kupuju. Nekada bilo nema nauke bez pomuke, a danas sa par hiljada evrića nauka u državi u pokušaju je devastirana i bačena u senku vulgarnosti i jeftinoće grando-snobovskog života – može da je kupi svako ko može.
Strategija države u pokušaju koliko vidim je da deca iz škole izađu što defektinija – umno, agresivnija, ružnija u duši, jaka u pesnicama i vulgarna na rečima. Moja generacija je među poslednjima koja je sa strahopoštovanjem prema školi i učiteljima, odlazila na časove. Bilo nas je sramota da ne znamo, a naše učitelje i nastavnike bilo je sramota da nas ne nauče nečemu i da to znanje kasnije iskoristimo. Nije bilo važno da li imamo nove Nike patike ili vokmen iz Nemačke…
Danas tog srama nema. Nema srama od kada su bez blama estrada, golotinja i pornografija ušli u škole, od kada su učitelji i deca prijatelji na FB (pa se to naravno koristi u lošem kontekstu), od kada učitelji odobravaju postupke roditelja koji su kupili deci androide da u iste bulje na časovima (da, klinci ne mogu da usvajaju znanja bez andorida), od kada je u školi važnije od znanja to kako si obučen i koji telefon imaš, od kada je za izvođenje ekskurzije bitna samo dnevnica, od kada umesto pet časova učitelj drži četiri i kaže da mu zakon ništa ne može…, od kada su dodatni časovi postali opterećenja za prosvetne radnike a ne zadovoljstvo…
Navike, kultura, vaspitanje, maniri sve se to stiče kod kuće. Polazak i pohađanje škole je sticanje i nadogradnja osnovnih i stručnih znanja. Ako danas deca nemaju strah od autoriteta, a nemaju ga, onda je logično da nešto mora da se menja. U krajnjem slučaju, pa škola nije diskoteka ili splav. Možda grešim. Najbolje je da ćutim. Da.