Ne znam iz kog dobrog razloga ali sam putovanje u Budimpeštu godinama unazad „odlagao“, pod izgovorima – kao blizu je, te ima vremena, i ne bih je posetio još uvek da moj omiljeni bend Roxette nije zakazao koncert za 4. novembar.
Nikada ih nisam slušao uživo, i kajem se što nisam čuo Marie Fredriksson, ali dobro, tu je Per Gessle, bez njega bend ne bi ni postojao, i još dva člana originalne grupe. Lena Phillipson velika muzička zvezda u Švedskoj dostojno je otpevala vanvremenske hitove, ali svakako da ne može da zameni veliku Marie.
Ok, ovo nije tekst o Roxette, neću da vas puno smaram, moram samo malo i par foto, ipak sam na nek način ostvario i tu želju (nakon mjuzikla u Malmeu prošle godine), svirka je bila i više nego odlična, i sada sam s te strane spokojno-srećan. Vraćam se u grad Budimpeštu.
Na prvi utisak, mešavina Beča, Praga i Bratislave, jednom rečju lep grad, i ima se šta videti. Ja sam od onih koji kada negde ode prvenstveno voli da vidi što više arhitekture, trgova, bulevara, ako ima vremena da poseti neki muzej, da se vozi metroom! (to mi je posebna strast), da upozna ljude i način na koji žive. Potom idu hrana i piće, osim što pivo ide odmah.
S tim u vezi, s obzirom da sam prvenstveno otišao zbog koncerta, nisam imao vremena da obilazim muzeje ili neku drugu kulturnu ustanovu, ali obišli (naravno, pridružila mi se drugog dana i supruga) skoro sve što smo naumili za tri dana boravka (njenih dva).
Već prvog dana nakon što sam pojeo čuveni langoš (okrugla mekika na koju vam stave razne priloge) i popio jedno Dreher pivo, uputio sam se da vidim zgradu parlamenta, drugog po veličini na svetu! Metroom sam „prešao ispod“ Dunava, i čim izađete iz stanice Batthyany Ter sa leve strane obale pruža se pogled iz bajke. Impozantna građevina, stvarno oduzima dah, pomislio sam „koliko li košta održavanje“. Verujem puno, zbog toga prosečan građanin Mađarske – čitajte nastavnik – ima platu reda 600 evra, deo cenim ide na ovu, ali i druge građevine po kojima je ovaj grad poznat.
O Parlamentu mogu da kažem da je građen u periodu od 1885 do 1904, sa ciljem da simbolizuje grandioznost Austrougarskog carstva, a kasnije ujedinjenost mađarske nacije. Arhitekta Imre Stendl sigurno je bio inspirisan Parlamentom u Londonu, zbog lukova i tornjeva, pa i same ventilacije ovog zdanja. Sigurno, ovo jeste jedno od najlepših arhitektonskih čuda koje sam video.
Sudbina je htela da se tog prvog dana nađem i u Vaci ulici, i to odmah pa u Fashion street Budapest (like it, like it!), i tu možete da trošite na hiljade evra, sve top, ful, brend, marka, snob. Da li zbog toga što je bio radni dan ili zbog novčanika, nije bilo previše ljudi. S obzirom da šoping nije moja šoljica čaja, vratio sam se u metro stanicu i uživao u vožnji (kupio sam kartu koja važi 72 sata i košta oko 15 evra).
Narednog dana smo imali turu, vodičkinja (ako se tako kaže) Viktorija odlično nam je predstavila glavni grad Mađarske i u trajanju od dva i po sata obišli smo ključne tačke Pešte. Od Nacionalnog muzeja, do Velike sinagoge koja datira iz 19. Veka, i druga je po veličini na svetu (ulaz se naplaćuje 27 evra!) Potom do Bazilike Svetog Ištvana, (i tu se kupuje karta za ulaz), zatim parka Slobode (u kome se nalaze uspomene onih koji su stradali u Drugom svetskom ratu, postoji i pismo građanina sa naših prostora). U tom delu nalaze se i statute Džordža Buša starijeg i Ronalda Regana, sa kojim sam napravio foto. U nastavku šetnja veoma brzo se dolazi do zgrade Parlamenta.
Na kraju ove pešačke ture sišli smo na Dunavski kej na kome se nalaz i Memorijal „Cipele na obali Dunava“. On je spomen-obeležje posvećeno jevrejskim žrtvama Holokausta streljanim i bačenim u Dunav tokom Drugog svetskog rata. Spomenik se sastoji od 60 pari bronzanih (gvozdenih) cipela raznih veličina, postavljenih duž obale Dunava blizu mađarskog parlamenta, i sve to deluje jezivo!
Turu smo završili kod Lančanog mosta, preporučujem je, besplatna je, (naravno na kraju nagradite napojnicom vodiča). Od nje smo toliko toga čuli da bi mi trebalo deset strana da vam ispišem ovde, ali cela njena priča se svodi na komunizam, Rusi, Mađari, niske plate, visoke cene, puno novogradnje ali nekvalitetne (zvuči poznato, mada ja nisam video nakazne solitere).
Potom smo se nas dvoje uputili u Central market, tržnicu, slatka je, tamo ima paprike koliko želite, ali i ostalog voća, povrća, mesa, mini restorana na drugom spratu… Malo su mirisi začina jači, te se tu nismo puno zadržavali. Iskreno, nisam jeo ništa u Budimpešti. Gladovao sam. Šalim se, langoše jesam, i krempitu. Njihova jela su za moj stomak veoma začinjena, i nisam smeo da eksperimentišem. Gulaš imamo i ovde, on je super Englezima, i ostalim turistima sa „trulog zapada“, jer njega tamo nema.
Cene? Skup je grad. Ručak bez 20 evra (mislim na gulaš i piće) retko da postoji. E sada, mi smo preko puta smeštaja imali pab Akacfa i tu je pivo 2,2 evra i klopa je jeftinija. Pa eto preporuke, ulica se isto tako zove, kao i pab. Taj deo grada je super, sve je blizu, nama najvažnije linija metroa je na tri minuta.
Moja boljka, metro! Ima četiri linije, najstariji je u Evropi! Prva linija proradila je 1896. godine. Alo, vladari naši, 1896! Lepo ja kažem da Srbija kasni 150 do 200 godina za prvim komšijama (o Švedskoj neću).
Za dan koncerta bilo je dosta, na svirku sam otišao sam, i rekoh o tome neću ovde opširno, ali sam bio iznenađen što sam u arenu ušao da me niko pretresao nije niti skenirao torbicu! Inače i kod njih ne kasne koncerti, počeo je tačno na vreme (valjda zato što su svirali Šveđani ha ha ha).
Kraj prvog dela
Foto: E.P./M.P.
Ostavite komentar