Čarolija Rtnja

Nije umeo da ćuti, te je pao „sa vrha“ onog dana kada je počeo sve glasnije da priča o nepravdi i zlu koje se nadvilo nad njegovim narodom, umesto da zanemi i četkicom maže platno tmurnim ili veselim bojama. Diskretno su Veljku Dimitrijeviću, čuvenom srpskom modernom slikaru i profesoru na Likovnoj akademiji u Beogradu, zatvarali jedna po jedna vrata. U međuvremenu je prinudno ućutao, ali i poželeo da se vrati, za povratak je morao da naslika nešto što nikada nije, i da to nešto bude jedinstveno, neponovljivo. Nije imao puno vremena da naslika veliko delo, izložba je tog kasnog proleća najavljena za jesen.

Jurio je auto-putem iz Beograda ka planini Rtanj u istočnoj Srbiji, dok su se na radiju smenjivale stanice sa nekom šund muzikom, te je pustio pesme sa svog USB-a, Sting je svakako praznik za uši. Fokus svojih misli usmerio je ka novom likovnom delu, koje je trebalo da ga vrati tamo gde pripada, u sam vrh likovne umetničke scene Srbije. Rtanj je izabrao iz više razloga- čuvena je planina u istočnoj Srbiji, mistična, stari vulkan, izvija se iznad oblaka, pričalo se da je posećuju i vanzemaljci, dovoljno izazovna za platno. Još veći razlog je taj što je ovu planinu posetio dvaput. Jednom kao dečak sa izviđačima, tada se nije popeo na vrh, i drugi put nakon dvadesetak godina sa prijateljima kada su ga osvojili. Seća se kroz maglu tog poduhvata, jer je u međuvremenu proživeo tri života, i mnoge slike su se jednostavno izbrisale iz njegove memorije. Međutim, pogled sa hiljadu i po metara visine sa Rtnja nije. Još uvek se seća tog pogleda od koga zastaje dah i čini se kao da je čovek jedan atom u beskonačnosti koja se pruža pred njim. Mnogo kasnije pred njim se opet ukazao taj velelepni planinski div, i još više je imao želju da ga oslika na svom platnu i prikaže svu njegovu veličanstvenost. Dao je sebi mesec dana roka. Pritisak je bio prisutan, ali on ne bi trebalo da ga sputava- navikao je, od njega se uvek očekivalo mnogo, uvek ono najbolje.

Odseo je u jednoj unapred iznajmljenoj kući, iz koje je mogao da vidi Rtanj sa njegove prednje strane, taman onako postavljen kao što je želeo da izgleda na slici. Sa terase svog smeštaja mogao je da se prepusti uživanju u pogledu, ali i radu, i da se oslobodi svega onog što ga je mučilo i pritiskalo. Platno je za njega značilo slobodu, a boje radost. Rtanj je bio tu da sreću učini kompletnom. Bile su tu i namirnice za prvu nedelju, sve onako kako je zahtevao, obezbedili su mu meštani, tačnije devojka po imenu Sena, koju je trebalo da upozna. To se desilo sat vremena kasnije.

Lepa i mlada Sena ličila je na glumice iz starih holivudskih filmova, poput Ave Gardner ili Elizabet Tejlor. Veljko je bio zatečen i opčinjen njenom harizmom i šarmom na prvi pogled, u trenutku se zapitao šta ona traži u ovoj zabiti. Sena treba da bude poput istoimene reke u Parizu – nadaleko poznata, da osvoji neku svetsku scenu, da je vidi planeta.
„Izvolite sedite, imam par pitanja za Vas“, delovao je ozbiljno i pomalo strogo.
Zbunila se, nije ga zamišljala na taj način. Prilično visok, izrazito crne kose, sa po kojom sedom, lepe crte lica, pune usne, zavodnik sto posto. Obuzelo je neko čudno osećanje, pokušala je da se pribere, ne sme to da dozvoli sebi, stariji je od nje više od 20 godina.
„Kao što znate, došao sam da naslikam Rtanj, potreban mi je mir. Nadam se da je ovde tiho i da se čuje samo poj ptica i šum vetra, kao što ste mi kazali u telefonskom razgovoru.“
Progutala je knedlu, i tihim glasom rekla da je sve onako kako je zahtevao.
„Izvinite, malo sam promukla“, pokušala je da se izvuče iz svoje nesigurnosti.
Primetio je da se uzvrpoljila, mogao je otac da joj bude, ali… Odmahnuo je glavom pri toj pomisli.
„Vi ovde živite sa svojom porodicom, otac, majka…?“
„Da, imam i starijeg brata, ne živi sa nama. Otac i majka rade u Zaječaru, ali putuju na posao svakog dana… Meni su poverili da brinem o vikendici i gostima, to je moj prvi posao, nadam se da će biti sve onako kako ste zamislili, pa da me pohvalite kod roditelja kada završite Vaš posao ovde“, nasmešila se.
Tada ga je kupila. To nije bilo dobro, pomislio je kako neće moći slika, ako se prepusti čarima ove devojke. Ubrzao je dijalog, želeo je da ga što pre završi.
„To bi bilo to, imam sve što mi je potrebno, pozvaću Vas ako mi bilo šta zatreba, zamolio bih Vas sada…“, pokazao je rukom ka izlazu. Iznenadila se, jer je želela da ostane još koji minut kod svog gosta, da ga upozna još malo. Klimnula je glavom i uputila se ka izlazu. Sunce je već bilo prilično jako, leto je kucalo na vrata. Pružila mu je ruku, on je poput starih džentlmena uhvatio za dlan i svojim usnama poljubio njenu šaku, koja je u tom trenutku zadrhtala. Promrmljao je „do sledećeg susreta, za nedelju dana“.

Pogrešio je, naredni susret desio se par sati kasnije. Noć je bila kratka da bi ugasili obostranu želju jedno za drugim. Sena je znala da tako vešt umetnik sa četkicom, mora biti i vešt ljubavnik. Nije se prevarila. Ispunio je kao niko do tada, razlio sve svoje boje po njoj, dok je njegovo platno ostalo belo i čekalo na Rtanj.
Jutro posle, dok su još ležali zagrljeni u krevetu, rekao je da mu narednih dana ne dolazi, jer mora da počne sa radom, slikanje je njegov prioritet. Sena nije baš bila oduševljena načinom na koji je to saopštio, ćutala je, možda i zažalila u trenutku što se tako brzo prepustila strancu. O Veljku Dimitrijeviću je znala onoliko koliko je pročitala iz medija, na internetu. Uživo je delovao lepše nego na fotografijama, ali pre nego što je došao nije pomišljala da bi mogla sa njim da uđe u bilo kakvu vezu, posebno ne u onu „za jednu noć“. Život piše romane, te je susret u kući ispod Rtnja otvorio još jedno poglavlje. Okrenula se na bok ka njemu, pripila uz njegovo telo taman toliko da se on uzbudi i da ne govori. Laganim pokretima milovao je njeno telo, nedugo zatim ponovo je ispunio, oboje su drhtali od zadovoljstva i ispuštali jake krike i uzdahe. Pored Sene osetio je snagu poput one koje je imao u mladosti, ali je morao da je pusti, svu energiju želeo je da usmeri na platno. Otišla je tiho, pustila ga da nastavi da spava. Kada se probudio našao je poruku na jastuku pored svog.
„Neću te više uznemiravati, ostaviću namirnice ispred vrata kada budem dolazila“, S.
Osmehnuo se i zgužvao papir, ne seća zbog čega je to uradio.
Istuširao se hladnom vodom, obukao laganu odeću i izašao ispred kuće. Dan je bio divan. Rtanj još lepši, strpljivo je čekao da slikar konačno počne da ispunjava svoje platno. Veljko je obišao krug oko kuće, nije video nikoga, na prilično udaljenom glavnom putu je prolazio tek po koji automobil, osim zvukova iz prirode ništa nije narušavalo idilu. Bio je spreman, popeo se na sprat, uzeo postolje za platno, namestio ga onako kako mu je odgovaralo. Pogled na planinu bio je savršen, trebalo je samo tu savršenost preneti na platno. Razlio je boje na paleti, spremio četkice, seo je tako da je mogao da vidi istovremeno platno i Rtanj. Gledao je pejzaž sigurno sat vremena, upijao svaku liniju, crtu, boju. Stvarao je sliku u svojoj glavi, verovao je u sebe, „hajde profesore, pokaži im po ko zna koji put kako se to radi“.

***
Šest dana kasnije platno je bilo još uvek prazno. Nije mogao da razmišlja o Rtnju, o slici, o svojoj karijeri, o velikom povratku. Osećao se kao tinejdžer. Mislio je samo na nju, na Senu, i čekao dan kada će doći da donese namirnice. Negde oko podneva strpljenje je počelo da ga izdaje, nije imao kud. Sat vremena kasnije automobil se pojavio na vidiku. Osetio je olakšanje, videće je i poleteće jedno drugom u zagrljaj, verovao je da je i ona željna njega, i da, objasniće joj da je pogrešio kada je rekao da ne želi da ga uznemirava dok stvara. Automobil se zaustavio na desetak metara od kuće, iz njega je izašao stariji čovek, otvorio je gepek i uzeo namirnice. Veljko se pojavio, bio je prilično iznenađen, i razočaran.
„Dobar dan“, rekao je, „hvala što ste mi doneli namirnice“, pošao je ka čoveku, pružio ruku.
„Nema na čemu, ja sam Siniša, niste me očekivali, ali Sena je morala da otputuje, iskrsao je neki važan posao, a u moju ćerku imam najviše poverenja“, rekao je ponosni otac.
Veljko je pokušao da deluje prirodno, da se ne oseti ta neka neprijatnost, da situacija bude komplikovanija, mogao je da potpiše da čoveka zna iz neke priče. Delovao je strašno poznato. Uzeo je deo namirnica i pozvao Sinišu da popiju kafu, želeo je da sazna nešto više o tom čoveku, ali i o njegovoj ćerki. Sedeli su ispod verande pored kuće, hladovina je bila poprilična, s obzirom na planinski vazduh trebalo je obući i neki duži rukav.
„Kako ide slikanje, ili se to ne pita?“, Siniša je delovao veoma prijatno, pozitivno, veselo.
„Ide prilično dobro“, slagao je slikar, „trebalo bi da završim tačno onako kako sam planirao, možda i ranije. Vi, kako se živi u ovom kraju?“, pokušavao je da se seti odakle poznaje Seninog oca, nije isključio mogućnost da je umislio, imao je ponekada takav čudan momenat.
„Nije loše, ali bilo je i boljih dana. Ne bih se žalio, sada kada pomislim da sam ovde, u ovim godinama, meni su 52, a Vama?“, upitao je domaćin.
„I meni, isto“.
„Mogao sam zamalo da završim i ja u Beogradu, ali nisam uspeo da upišem fakultet, tačnije akademiju, bili bismo kolege“, nasmešio se i otpio gutljaj kafe.
„Kako mislite kolege? Hteli ste da studirate slikarstvo?“
A onda se setio. Znao je Sinišu sa prijemnog ispita. Ćutao je.
„Da, hteo sam. Mislim da su tada Vas primili, za mene nije bilo mesta. Zamalo. Možda je bilo Vi ili ja. Nisam hteo odmah da Vam kažem, znam ko ste i sećam Vas se. I drago mi je da ste uspeli, primili su pravog kandidata. Ja sam u međuvremenu doživeo povredu ručnog zgloba, teško da bih uopšte mogao da slikam…“, pričao je Siniša.
„A pa to ste Vi! Drago mi je da smo se opet sreli, delovali ste mi poznato. Prošlo je dosta godina, nemojte mi zameriti“, osetio je olakšanje, dok se nije setio da je svom nesuđenom kolegi zaveo ćerku, ako bi to tako moglo da se kaže.
„Dobro Veljko, moram da krenem. Nadam se da ću videti Vašu sliku kada je završite“.
„Da, da, možete doći sa Senom zajedno, mada verujem da će ona doneti namirnice sledeći put?“, želeo je da čuje potvrdan odgovor.
„Hoće, bez brige, dopali ste joj se, još kada joj ispričam odakle se znamo, oduševiće se. Nemojte da zamerite mojoj ćerki, malo je rasejana. Za mesec dana se udaje, lepo se slaže sa tim mladićem, dugo su zajedno. Nisam Vam ništa rekao, ok?“, Siniša je namignuo svom sagovorniku.
Veljko je osetio kao da se kofa hladne vode sručila na njegovu glavu. To jest, kao ledeni vodopad da se slivao niz njega. Siniša je primetio promenu raspoloženja kod njega, ali nije reagovao.
„Pa to je odlična vest! Čestitam od srca! Ona je fina devojka koliko sam primetio, prelepa je moram Vam reći, nadam se da je on pravi čovek za nju…“, želeo je da proradi vulkan sa planine i da ga zatrpa lava.
Ispratio je gazdu vikendice u kojoj je pokušavao da naslika Rtanj. Ostao je još dugo da sedi na stepenicama na ulazu od kuće. Doneo je odluku da sve zaboravi i da se posveti potpuno svom stvaralaštvu, da radi ono u čemu je najbolji. Na sve će gledati kao na „aferu za jednu noć“.

***
Tokom naredne dve nedelje, na svakih sedam dana Siniša je donosio namirnice, Veljko ga ništa nije pitao, nije želeo ni da ga vidi. Problem nije bila Sena, problem je bilo prazno platno. Pokušavao je, nije to bilo ni približno onako kako je profesor umeo. U naletu besa i nemoći pocepao je platno. Rtanj je bio isuviše lep i ponosan, da bi delovao tako tužno i ružno na mojoj slici, mislio je. Očekivali su od njega da se u Beograd vrati sa neprocenjivim umetničkim delom, znao je da u naredna tri dana ne može da ispuni zadatak. Proveo ih je u krevetu kao u nekom bunilu. Noć pred povratak u Beograd popio je malo više vina. Zaspao je poput bebe. Ujutru kada se probudio, desilo se čudo! Mislio je da sanja još uvek, pa je šamarao sebe da se uveri da to nije tako. Bio je budan, gledao je u remek delo, ali ne u svoje remek delo, u nečije tuđe. Rtanj božanstveno naslikan na platnu. Nije video lepšu sliku u životu. Siniša je očigledno bio sjajan umetnik, to je bio profesorov jedini smislen odgovor na čudo koje se desilo u kući u podnožju starog vulkana.
Iz nekog neobjašnjivog razloga odmah se spakovao, seo u svoj automobil, stavio remek delo pored sebe na mesto suvozača, mahnuo Rtnju, i za nešto više od tri sata bio na Vračaru, u svom stanu. Zavalio se u svoju fotelju, i gledao u sliku. Da li da zažmurim i da uradim ono što najviše mrzim? Sa odgovorom na ovo pitanje pozvao je svog kustosa.

***
Tri meseca kasnije, početkom jeseni, prof. Veljko Dimitrijević, čuveni beogradski i srpski slikar spremao se za veliki povratak. Izložba sa samo jednom njegovom slikom bila je spremna, najavljivana tokom proleća i leta, jedan od najiščekivanijih kulturnih događaja sezone. Uspeo je da ispuni zadatak, mada su mnogi verovali da mu to neće poći za rukom.
Gledao je svoj odraz u velikom sobnom ogledalu, izgledao je baš onako kako je želeo – zadovoljno, sveže, zgodno, spreman da se vrati na veliku scenu. Dok je obavljao poslednje pripreme u pozadini se čula klasična muzika, njegov omiljen Vivaldijev opus „Četiri godišnja doba“, zvuci „jeseni“ uklapali su se u atmosferu.
Pogledao je kroz prozor, nije to bio onaj Beograd u kome je rođen, ali taksi je čekao velikog umetnika. Požurio je, udahnuo duboko i zatvorio vrata za sobom.
Na ulazu u galeriju u Knez Mihailovoj ulici stajao je pano na kome je pisalo: Povratak slikara prof. Veljka Dimitrijevića, „Čarolija Rtnja“. Pogledao je u natpis, zavrteo glavom i prepustio se ljudima, u tom trenutku bio ih je željan.
Na njegovo iznenađenje galerija je bila puna, gurao se između beogradskih faca da bi došao do mesta predviđenog za njega i kustosa izložbe. Na putu do slike, zastajao je da se pozdravi sa prijateljima, i sa ljudima koje nije poznavao lično, ali jeste kroz svoja dela – stekao je takav utisak. Slika je visila na centralnom zidu, prekrivena crvenim plaštom, čekala je svojih „pet minuta“. Sa desetak minuta zakašnjenja program je počeo, kustos je imao uvodnu reč.
„Dragi prijatelji umetnosti, slikarstva, hvala vam puno što se došli na predstavljanje novog dela, mogu slobodno reći remek dela, našeg slavnog slikara profesora Veljka Dimitrijevića…“. Profesor nije slušao dalje hvalospeve o sebi, nije ga zanimalo, spremao se za svoj govor, koji će ovog puta biti nešto drugačiji, jer je slika sa Rtnja to zaslužila. Iz misli ga je trgnuo jak aplauz, kustos je dao znak Veljku da se obrati publici.
„Dobro veče svima, veoma mi je drago što vas vidim u ovolikom broju, niste me zaboravili, to je odlično, nisam ni ja vas. Povod našeg druženja večeras je poznat, ne bih puno dužio, jedva čekam da se upoznate sa remek delom, mogu slobodno da kažem da to jeste, koje…“, zastao je za trenutak i posmatrao ljude u galeriji. Njihova lica su bila u nekom grču, da li zbog toga što samog sebe hvali – „moje remek delo“ ili zbog dramske pauze u njegovom govoru, nije mogao da dokuči. Prekinuo je neprijatnu tišinu i momenat koji se odužio.
„…nisam ja naslikao!“.
Nastao je žamor u publici. Kustos je prišao Veljku i prosiktao u uvo – šta to govoriš pobogu, nisi normalan! Pokušao je da izvuče situaciju.
„Izvinite, znate da umetnici vole da naprave neki dramski momenat, hajde da otkrijemo sliku našeg prosfora, Rtanjsku misteriju…“, kustos je otkrio sliku, iako je to trebalo da uradi slikar, mada to nije bilo u tom trenutku ni bitno.
Publika je pažljivo posmatrala Rtanj, oslikan kao da je „živ“. Žamor je utihnuo i prolomio se aplauz koji je trajao nekoliko minuta. Prilazili su i čestitali Veljku koji je želeo da objasni da to nije njegovo delo! Bilo je kasno. Niko mu nije verovao. Ni novinari mu nisu verovali. Godinu dana kasnije još uvek niko nije verovao da ta slika nije njegova, a godinama kasnije prestao je da uverava bilo koga da to delo nije njegovo.

20 godina kasnije

Na ulaznim vratima od kuće stajala je žena srednjih godina, dočekala je svog gosta sa osmehom, iako je on već prešao 70. godinu, dobro se držao. Pošla mu je u susret, zagrlila ga, osetio je tu čudnu energiju kao i pre 20 godina. Bez reči su seli ispod stare verande, gledali u Rtanj.
„Zašto tvoj otac nikada nije rekao da je slika njegova?“, pitao je.
„Zato što nije njegova“.
„Nije njegova? pogledao je u Senu iznenađeno. „Čija je?“.
„Moja je slika“, odgovorila je.
„Tvoja? Nisam znao da slikaš. Zašto se nisi javila?“
„Zašto se ti nisi javio? Dosta vremena je prošlo, mogao si da svratiš. Ja sam stvarala porodicu, to je bio moj izbor“.
„Da, porodica. Nikada nisam imao vremena za porodicu. Možda je trebalo da imam decu. Barem jedno. Slikao sam, i još uvek to radim. Neću dugo, samo sam došao da ti zahvalim, ako nisam zakasnio. Da si odlučila suprotno, bila bi vrhunska slikarka“, uhvatio je za ruku.
„Nikada nije kasno“, opet ga je očarao njen osmeh, lepota iz nje nije nestala za sve te godine. Scenu dvoje bivših ljubavnika, prekinuo je momak, crn, visok, plavih očiju, zgodan.
Ustala je, pozvala ga da priđe.
„Milane, ovo je profesor Veljko Dimitrijević, naš čuveni slikar. Profesore, ovo je moj sin“, pozdravili su se.
„Drago mi je Milane. Čime se baviš? Koliko imaš godina?“, upitao je profesor.
„Punih 20. Trenutno sam na raspustu, upisao sam slikarstvo prošle godine, žao mi je što ste napustili Akademiju, mogli ste da mi predajete“, rekao je mladić.
Profesor je upitno pogledao u Senu. Zavrtela je glavom i brzo spustila pogled ka podu.
„Lepo. Da, mogao sam. Verujem da ćeš biti odličan umetnik. Moram sada da krenem…javi mi se obavezno kad budeš u Beogradu“, pogledao je poslednji put Senu i njenog sina.
Laganim koracima silazio je niz stepenice. Osmehnuo se Rtnju. Ostavio je misteriju za sobom, više nikada nije uzeo četkicu u ruke.

Autor: Miljan Paunović

Priča je objavljena 2025. godine u – Godišnjak Javne biblioteke „Boljevac“- Rtanjske iskre 2024.