Album britanske pevačice Adel „25„ na koji se čekalo pet godina je za samo nedelju dana oborio sve rekorde prodaje, a singl „Hello“ je opravdao „velika očekivanja“ i postao jedna od najslušanijih pesama krajem prošle i početkom ove godine. Nade za muziku, sa rečima i živim instrumentima, ima.
U svetu koji je prilično posrnuo, muzika je, pored ostalih vrsta umetnosti, jedini pravi način da se izborimo sa ružnom stranom Zemlje. A poružnela je prilično. Bilo bi fantastično kada bi na ovim prostorima gde trenutno živimo, više pažnje dobio na primer taj novi album britanske pevačice (iako nije naše proizvodnje) nego poznate političke face i likovi koji nam pričaju bajke već 26 godina.
Da su politika i muzika i te kako povezane kategorije, svedoči i to da su u prošlosti, koja se razvukla do dana današnjeg, pojedini vladari uspešno koritstili „lake note“ ne bi li dali narodu hleba i igara. Produkovali su muziku o kojoj nije moralo da se misli, već da se uz velike količine alkohola, zaborave svakodnevni problemi. Ta kakofonija se u Srbiji praktikuje i u ovoj 2016. godini.
Mi malo zreliji, da ne kažem stariji, svedoci smo da se od 1990. godine pa sve do danas, muzička scena u Srbiji urušila brzinom svetlosti. Isplivalo je na površinu nešto što se zove turbo-folk, i ispiranje mozga ovom „turbo“ metodom traje već 26 godina. S obzirom da se ovde ratovalo, ginulo, da je ekonomsko beznađe u kome živimo sve dublje, iako se nazire neki oporavak, muzika koja to nije je odlična za održavanje stanja „kome“. Pritom, muzička nepismenost ide na ruku onima koji proizvode hiper- muziku, sa jeftinim notama i rečima.
Gde je u svemu tome „25“?
Na svu sreću, ni blizu laganim notama koje paraju uši. Iako se ne može reći da je vrhunsko muzičko delo (niti sam ja stručan da ocenjujem), pomenuti album koji obara sve rekorde je svakako prijatan za uši, pomalo je depresivan, ali to je Adel, a istovremeno slušljiv.
Na kraju ispada da mi u Srbiji nemamo umetnike koji mogu da utiču na svest većine ljudi i da ih trgnu iz rijalitija i krajnje vulgarnih scena na nacionalnim televizijama? Umetnike naravno imamo, ali oni su na marginama, ponekada poneko digne glas, ali sve je to tiho i kratkog daha. Pojedini su se utopili u rijaliti sistem, jer mora od nečega da se živi. Ali, kolika je cena takvog života? Svemu jednom dođe kraj. Njima ide u prilog to što četiri, pet miliona ljudi zadovoljava svoje muzičke potrebe nečim što liči na muziku, i što vole da vide pevačicu koja pre liči na prodavačicu ljubavi.
Takvi ljudi su mnogo daleko od albuma „25“ ili nekog sličnog muzičkog dela. Oni imaju ono čuveno opravdanje: „ne razumem šta peva“. Hm, pa muzika se sluša, i svako je razume na svoj način, ako ume da uživa, krajnje je nevažno na kom je jeziku.