Dosadnije nije moglo da bude, ali Oskari su otišli u prave ruke (većina njih). Džulijen Mur napokon za „Still Alice“, a Patriša Arket nama poznata iz serije Medium dobila je zlatnog momka za epizodnu ulogu u „Odrastanju“. „Američki snajperista“ Bredli Kuper je opet izvisio.
Kada je 2001. godine počela da snima film „Odrastanje“, Patriša Arket najverovatnije nije pomišljala da će joj uloga žene koja pokušava da bude dobra majka, supruga i predavač u školi, 14 godina kasnije doneti Oskara i još gomilu velikih filmskih priznanja. Možda je ovaj film zaslužio još neku nagradu, jer trebalo je sve te ljude skoro deceniju i po držati na okupu i dovesti projekat do kraja…
U svakom slučaju, Patriša, može da kaže da je „pobedila“ Meril Strip, koja će ovogodišnju ceremoniju najverovatnije pamtiti po tome što je pored nje sedelo najpoželjnije dupe sveta, odnoso Dženifer Lopez. Imaju čak i selfi. Razmišljao sam šta Meril misli: „Jao, evo ova sa ovim velikim dupetom i propalim filmovima se natrtila pored mene, šta sve neću da doživim…“.
Generalno, nije bilo velikih iznenađenja, „Čovek ptica“ jeste dobar film i proglašen je najboljim, glavni akter Majkl Kiton je izvisio, ali možda i zasluženo, jer je Endi Redmejn bio na visini zadatka u „Teoriji svega“.
Da li treba još nešto da kažem o Džulijen Mur? Bilo bi krajnje nepravedno da joj ovog, petog puta, nije uspelo. Ima neke pravde kada se sve sabere i oduzme.
Veliki problem dodele Oskara je scenario ceremonije. To traje, traje, još kada je voditelj Nil Patrik Haris nezanimljiv, to baš ume da smori. Doduše, poznati komičar uspeo je da se pojavi u gaćama, kopirajući scenu iz „Čoveka ptice“ i to će valjda ostati u pamćenju.
Nije bilo ni neke velike drame, niko nije zamalo pao u nesvest, Šon Pen je izgovorio fuck, malo prozvao emigrante nagrađene Oskarom, nešto se ni Bog nije pominjao puno u zahvalnicama, ali jesu ljudska prava, polne nejednakosti, ratovi…teme koje nas zbunjuju i plaše, iako je 21. vek.
Prosto ne znam kako sam ostao budan do šest sati ovog jutra, 23. februara. Možda zato što se one najveće nagrade dodeljuju na kraju, ili zbog toga što sam pre prenosa iz Dolbi teatra, gledao „Levijatana“. Ruski film nije osvojio Oskara, ali to ne umanjuje značaj priče i realnosti koja se ne događa samo u Rusiji, već i kod nas.
Umalo da zaboravim! Botox. Većina glumaca i prezentera nagrade sijali su od plastike. Ajde ovi u godinama, pokušaću da razumem, ali bilo je tu i dece, koja imaju neka tuđa lica. Deca lutke. Ne osuđujem, ko zna zašto je njima to dobro.
Kako god bilo, gledamo se sledeće godine, 88. put, možda se javim live iz L.A. nikada se ne zna…