Ovu 2015. mogu da kroz moje “naočare”, okarakterišem kao “godinu eksperimenta”, te zbog toga moj blog i nije bio nešto aktivan…ali…
Tradicionalo, sumiram godinu koja se lagano gasi, i tradicionalno sa lepim željama ulazim u Novu, ovog puta 2016., što i drugima želim, bez obzira na to kakvi su kao ljudi. U moje vreme, roditelji su me vaspitavali da svima želim dobro, pa eto, svima želim dobro, osećam se kao Miss Universum ili tako nešto.
Međutim, pomenuh ljude. Teška kategorija. Ova godina je u mom, a verujem i mnogim drugim slučajevima, pokazala, opet, da je biti čovek, barem na ovim prostorima pogubno. Sada se pitate zašto? Veoma lako. Negde tamo na proleće mi je rečeno “da gledam svoje dupe”. I ‘ajde, rekoh sebi, da Miljane gledaj svoju dupe, zabole te isto za druge. I gledao ga ja . I shvatim nakon par meseci da ne mogu! Nisam tako izbaždaren, i mogu vam reći da mi je veoma drago što nisam. Nemam ni cenu, nisam na prodaju, a želeo sam. Život je fuk.a.
I od kada sam shvatio da nisam, osećam se odlično! Nema te stranke, pardon, para, pardon razloga, zbog koga bih isključivo gledao sebe, jer nisam sam na ovom svetu! Stojim na nogama, ne klečim. I neću. Oko mene su ljudi. Da sam među životinjama, onim krvoločnim, pa da možda i gledam svoje dupe, ali ja gledam ljude, a ne moju ili njihove guzice.
I tako ja pred kraj godine, shvatim, ponovo, da toliko volim ljude, naglašavam ljude, i da ne mogu zarad nekog uspeha ili čega već da ih ne gledam, u oči.
Da ne filozofiram više, radiću to u 2016. češće, praznici počinju, želim svima da prvenstveno budemo ljudi. I da gledamo ljude, da pričamo sa njima iskreno, jer laž pojede onog ko je plasira kad tad, da što se tiče pomenute zadnjice, treba je gledati, ali u nekom drugom kontekstu, da ne objašnjavam.
Mogu sada da kažem, Miljan is back! Izašao je iz “eksperimenta”.
Ko me razume shvatio me je, ko me ne razume, šta da mu radim, neka gleda svoje dupe.
Srećna svima onima koji misle svojom glavom i ponosni su na to, 2016. Pišemo se.