Foto: M.P.

Moja fruškogorska priča (blog izazov hotela Park, Ruma): Planina iz školskog atlasa

Kada sam imao otprilike četiri godine, školski geografski atlas bio mi je omiljeno štivo (krao sam ga od moje starije sestre), te sam tako gledao predele Srbije u toj šarenoj knjizi, i uvek me je čudilo kako je Vojvodina tako zelena i nema ni jednu planinu. Moje oduševljenje je kulminiralo kada sam pažljivijim istraživanjem došao do saznanja da postoji planina u Vojvodini koja se zove Fruška gora! Ne sećam se koji sam naučni metod koristio, ali otkrio sam da na toj planini u ravnoj Panonskoj niziji postoji i neki toranj, na kome su antene. Tada sam rekao sebi da ću jednog dana otići tamo, jer svaka planina ima svoje lepote i misterije, te sam sa tim očekivanjima i otišao u podnožje Fruške gore, tridesetak godina kasnije, da istražujem.

Foto: M.P.
Foto: M.P.

Moram da napomenem da nisam bio sam, sa mnom je bila i moja lepša i pametnija polovina, zajedno smo doneli odluku da vikend provedemo u banji Vrdnik i da slobodno vreme iskoristimo za obilazak okoline. Zanimljivo je možda to što ranije nisam posetio Frušku goru, ne računam prelazak preko nje automobilom po mrklom mraku jedne jesenje noći (vraćao sam se sa društvom iz Novog Sada, te smo malo zalutali). Moja prva zvanična poseta je proleće 2014. godine, april mesec, kada sve zeleni i buja. Priroda je idealno mesto da prekontorlišete sva svoja čula, a mojoj sreći nije bilo kraja, jer analize iz školskog atlasa mogao sam napokon da primenim uživo!

Nakon bogatog doručka, onakvog kakvog samo Vojvođani znaju da spreme, trebalo je potrošiti silne kalorije, te smo po predivnom sunčanom danu izašli na glavni put koji vodi na vrh Fruške gore. Volim da pešačim, ali planina je bila veća nego u atlasu, te smo pešačili samo onoliko koliko su noge mogle da izdrže. Poneli smo voće, ćebence, svako svoju knjigu, rešili smo da provedemo pre podne u prirodi.

Foto: M.P.
Foto: M.P./Pas

Posle pet minuta hoda naišli smo na tablu na kojoj je pisalo „Nacionalni park Fruška gora“ i na jednog psa koji nas nije pustio da pešačimo sami, već nam se pridružio u našoj avanturi. Hodamo mi tako, kada odjednom evo još jednog kučeta, minut kasnije već ih je bilo pet, šest i svi su išli za nama. Prijalo nam je društvo, psi znaju kuda idu, nismo mogli da zalutamo. Znao sam da je Fruška gora velika, ali nisam imao uvid koliko. Potajno sam planirao da prepešačimo jedno pet, šest kilometara u jednom pravcu, ali nisam imao konsenzus. Odustali su i psi, ušli smo duboko u šumu i osluškivali zvukove prirode. Nakon sat vremena lagane šetnje, naišli smo na manji proplanak i usidrili se, dva, tri sata usred prirode dobro će nam doći. Ne treba čoveku mnogo da uživa, posebno kada mu priroda da bogatstvo koje se ne može opisati rečima, još ako je dan predivan i imate sa kim da ga podelite, pun pogodak.

Foto: M.P.
Foto: M.P./Fruška gora, šuma

Sećam se samo da je postalo prilično hladno (subjektivni osećaj), i da smo oboje u jednom trenutku bili iznenađeni kako su nam dva sata brzo protekla, jer smo zadremali. Kada sam pogledao na sat nisu prošla dva, već pet sati! Opio nas fruškogorski vazduh, sunce nas oborilo, a hladovina omamila, te smo zaspali dubokim snom. Pogledali smo se i počeli da se smejemo onako iz srca, brzo smo pokupili stvari i krenuli iz šume. Uh, kako nam je kasnije prijala večera.

Foto: M.P.
Foto: M.P./Manastir Vrdnik – Mala Ravanica

Dan kasnije, trebalo je lagano da pakujemo stvari i da se preko planine vratimo u Beograd. Pre konačnog odlaska iz Vrdnika obišli smo i manastir Vrdnik, poznat kao i Mala Ravanica, u kome se nalazi deo moštiju kneza Lazara. Duhovni mir i iskorak u bogatu srpsku istoriju je uvek dobrodošao, te nam je tih pola sata u jednom od najvrednijih manastira koje imamo izuzetno prijalo. Ćuteći izašli smo iz dvorišta manastira i uputili se ka vrhu Fruške gore.

Foto:M.P.
Foto:M.P./Put na planini

Obožavam da vozim kroz šumu. Ništa lepše. Posebno ako ima uspon, krivudav put, a pored njega sa svih strana velike krošnje hrastova, bukve i drugog drveća – a sve to ima fruškogorska planina. Milina. Penjali smo se ka vrhu, jedva sam čekao da vidim dokle mi doseže pogled. Ne znam kako, ali smo uspeli da promašimo tablu na kojoj je pisalo Iriški venac (možda je jedan od uzroka taj što nikako da shvatim da na automobilu postoje kočnice). Takođe mi nije još uvek jasno kako sam uspeo da tako brzo sjurim niz planinu, samo sam primetio u jednom trenutku da je put postao izuzetno ravan i širi. Katastrofa. Sat nije bio na našoj strani, minuti su prolazili kao sekunde, nismo imali vremena da se vratimo. Nastavio sam da vozim, nije bilo negodovanja u kolima, te nas je put odveo u Banoštor.

Foto: M.P.
Foto: M.P./Banoštor

Uz kafu i sladoled i predivan pogled na Dunav, došao sam do jednog zaključka. Naime, to što nisam uspeo da vidim celu Srbiju sa Fruške gore je znak da ću morati ponovo da se vratim na to predivno mesto. Nije sve kao u atlasu. Neprocenjivo bogatstvo prirode, arheoloških nalazišta, duhovnog bogatstva ovog dela naše lepe zemlje ne mogu da se opišu i nacrtaju u bilo kojoj knjizi, moraju da se dožive. Više puta.

(Blog izazov hotela Park, Ruma)