Youtube je odličan kanal, svašta možete da vidite i ima prostora za sve. U moru tog „svašta“ pogledao sam video jedne devojčice, srednjoškolke (koliko sam skapirao veoma popularne jer ima preko milion pregleda), koja nam je objasnila šta sve nosi u školskoj torbi.
Pre nego što sam kliknuo na “play”, pomislio sam onako za sebe, zbog čega uopšte postoji video jedne devojčice da objasni vršnjacima i nama, slučajnim gledaocima, šta se sve nosi u školskoj torbi? Valjda je poznato šta je potrebno za školu. Pretpostavljao sam da su savremeni trendovi i tendencije dovele do toga da se malo promeni koncept knjiga i svezaka, ali da se sadržaj torbe drastično izmenio, nisam slutio.
Presek: Oklagija, Jusa i oronula škola
Samouvereno, kao da ima 25, a ne 15, 16 godina, tinejdžerka je vadila jednu po jednu stvar iz ŠKOLSKE TORBE, koja izgleda kao da je torba za odlazak na plažu. Na početku, detaljno je objasnila koju vrstu papirnih maramica koristi : “jedine suve maramice, samo ove, od kamilice, zato što su nežne, predivno mirišu i preporučujem ih svima koji imaju osetljivu kožu kao ja”. Morao sam da pauziram video. Već mi se tu slošilo. U redu je da nosi papirne maramice, ali način na koji je to prezentovala, tako uverljivo, jedva sam čekao da počne da objašnjava koje knjige nosi, detaljno i precizno.
Zamislite ima čak i pernicu u školskoj torbi. Brendirane markere, flomastere, polomljene makaze, mnogo papirića i naravno labelo – ali isključivo određene vrste, jer ne može bilo koje labelo. Preživeh ja labelo, ali neseser malo teže. Nisam znao da se i to nosi u ŠKOLSKOJ TORBI. Zapamtite, nikako u školu bez crne olovke za oči i pudera! Ocena može da vam zavisi od toga, a verujem da bi i profesori bili u čudu, ako im učenica ne dođe napuderisana bez crnila ispod očiju! Ako vam oproste olovku, MASKARU sigurno neće! Bez nje nikako na čas, ocena može da bude manja, zbog kompletnog utiska, tako da drage devojčice oprezno i pamet u glavu. Ne brukajte roditelje bez maskare, olovke i labela u školi. Nikako, ali nikako u školu bez punjača za telefon. Daleko bilo da vam se tokom kontrolnog zadatka isprazni mobilni telefon i da se od suza razlije maskara.
Stopirao sam snimak. Premotao unazad koji minut da se uverim da sam video i čuo sve što je srednjoškolka rekla. Nastavio sam da pratim tamo gde sam stao, stigla je do dela o knjigama! Izvukla je fasciklu sa papirima A4 formata, to je, ukoliko niste znali, sveska za sve predmete. Izvadila je i čitave dve, tri knjige, zabolela me je glava. Slošilo mi se. Isključio sam video. Previše za mene.
Znam samo jedno. Da sam ja nastavnik ili profesor, ona i njoj slične ne bi prisustvovale mom času, jer u školskoj torbi imaju sve osim onog što treba da imaju (onda bi verujem moje negodovanje dovelo do toga da me izbace iz škole…). O roditeljima ove devojčice ne bih, ne poznajem ljude, ali ne pada iver dalje od klade. Možda to tako i treba, koga još briga za školu, bitni su trendovi, snobovi i brendovi, a šta je u glavi – pa ništa.
P.s. “Kako se šminkam za ŠKOLU?” Od dna uvek ima veće dno. Pritom bih rekao da je snimak napravljen pre ovog sa školskom torbom
Da ti odmah kažem – ne smeš da izbaciš dete sa časa. Pa makar nemalo ništa od „opreme“ za tvoj predmet. Roditelji se požale inspekciji, ona dođe – ti objasniš zašto si je izbacio, oni te pitaju a šta si ti sve pokušao da je motivišeš da nosi „opremu“ za tvoj predmet. Deca se šminkaju, pune telefone, friziraju, mažu nokte, ne skidaju se s telefona, ne razgovaraju međusobno samo porukama… prave selfije, snimaju klipove… A ti im ništa ne možeš. Jer je tvoja dužnost da ih motivišeš da te prate… i jeste to tvoja uloga… ali nije lako svakog časa biti na visini zadatka – kad su oni generacija koja reaguje na kratke, jezgrovite, jednostavne, šarene stvari koje ne traju duže od 3 minuta a ti imaš često samo kredu i tablu… A oni osetljivu kožu, alergije na sve i svašta… :)
A nokti su u fullu. Strasno!
Naravno da su u fulu! Ne dobija se petica iz likovnog tako lako ;-)
Eh, sve se menja. Srećom, mene je to zaobišlo čak i sa ćerkama, mada su one generacije od kojih je to počelo. Nije se smelo dopustiti, tada, krajem devededetih i početkom ovog milenijuma. Sada je previše uzelo maha.
Mi smo imali uniforme, devojke obavezan kaiš u struku, čik pogodi zašto. Moja drugarica je ofarbala kosu, razredni pizvao majku, došao otac, razredni se zbunio, a ona bila primerna u pinašanju i odkičsn đak. To je, ipak, bio izuzetak. Šokirala me izjava jedna majke da, eto, ludi što ne može sina da dobije na mobilni dok je u školi, na času mora da iskljuli mobilni, a na odmoru zaboravi da uključi. Kako su njeni riditelji, moji roditelji i svi drugi roditelji znali da im je dete dobro, dok je u školi? Kako sam ja znala za svoje ćerke, mobilni su postali uobičajeni kad su bile pri kraju srednje škole. Danas prosvetnim radnicima nije lako. Uglavnom zbog roditelja.
Ne kaže se uzalud da sve, i dobro i loše iz porodice dolazi. Sadamladi izlaze u vreme kad smo se mi vraćali kući i čik da nas profesor vidi u kafani. U svom poslu vidim mlade vozače, sve to položilo pre punoletdtva i pijani i neiskusni voze. O prekršajima narušavanja javnog reda i mira da ne pišem.
Od svega toga, nezapaženo prolaze lepo vaspitana, pristijna deca, a ima ih, sigurno ih ima. Osvajaju nagrade, ali i to prolazi nezapaženo, nije in.
I razumem da ne može biti izbacivanja sa časa, ali, neko rešenje mora da postoji. Roditelji, pamet u glavu.
Njen tupavi izraz lica (vidljiv iz samo jednog oka) sve govori. Tuga je što je većina današnjih tinejdžerki isto tako tupava i površna kao i ova…