Cilj ovog teksta je da se u njemu pronađu oni koji su na svu sreću u manjini – jer ne možemo baš svi da budemo vaspitani i kulturni.
Godinama unazad sam svedok, što na svojoj koži, a što iz primera mojih prijatelja, da je vređanje postalo jedan ozbiljan odbrambeni mehanizam uglavnom kod ljudi koji su neostvareni i ne znaju gde biju. S obzirom da nisam psiholog, a ni psihijatar (nažalost, inače bih verujem bio relativno bogat…) na uvredu gledam kao na nemoć osobe (strah) da se suoči sa samom sobom i da prizna da je neko bolji, snalažljiviji, pametniji u datom trenutku – ne mora „za stalno“.
Živimo u društvu koje je davno posrnulo, te ne čudi što uvrede kao takve izbijaju na površinu, ali na svu sreću nije puno onih koji koriste neke reči koje ne bih pominjao, jer ih nikada ne upotrebljavam javno ili jako retko u svojim tekstovima – nema potrebe. Elem, primetio sam da osobe koje žele da diskretituju drugu osobu, uglavnom imaju neke komplekse (možda iz detinjstva) koji sigurno ne mogu da se reše uvredama. Zna se kako se rešavaju. To je teško priznati sebi, ali njima je svakako lakše napljuvati osobu na koju su se nameračili.
Oduvek mi je bilo važno da kada mi neko nešto kaže – odnosno pokuša da me diskredituje kao čoveka pa tek potom moje obrazovanje, znanje, profesionalne sposobnosti… – da ta osoba makar ima nešto iza sebe, na primer psihičku stabilnost, karijeru, stabilnu emotivnu vezu ili porodicu, vaspitanje, rečnik…, jer u tom slučaju se dobro zamislim gde sam pogrešio. Ako on ili ona imaju nešto od toga, te „uvrede“ su sofisticirane, inteligentne i ne bole previše. Bilo je takvih situacija, veoma retko, jer se zdrav odnos zasniva na zdravoj komunikaciji. Sve može lepo da se kaže, jednim normalnim tonom.
Ako ste sigurni u sebe i znate ko ste, gde ste i šta radite, nema potrebe za kontra pljuvačinom. Ukoliko baš mora, onda „uvredite“, ali nežno, pametno, argumentovano i sa stilom, jer neko reče nije teško biti fin.