Foto: N.S.

AVANTURA NA OSTRVU KAMILA: Go, Kamilice, Go!

Radovao sam se letovanju u Turskoj, jer sam bio informisan od dobro obaveštenog izvora (moja žena) da ću moći da jašem kamilu! Vest je eksplodirala u mom stomaku, glavi, nogama, leđima, setih se da sam nedavno tek „preživeo“ jahanje konja, a sada me očekuje nešto veće, sporije i bolje, pustinjska kamila koja je imala tu sreću u životu da živi na moru.

Nisam dugo čekao na tu avanturu, već trećeg dana boravka u Bodrumu, otišli smo na krstarenje po zalivu, a jedna od stanica je bila i „Kamilja plaža“. To jahanje bi bilo potpuno ok. da se nisam naslušao raznih priča o avanturama na ovoj svakako čudnoj životinji ( mislim ko još može da živi bez vode tri meseca, ima dve grbe…).

Prvi put sa konjem na jahanje (I deo)

Foto: N.S.

„Kamila čuči u pesku da bi mogao da se popneš, kada je objašeš prvo diže dupe, glava ti leti napred, uz malo sreće zube možeš da izbiješ ako se ne držiš čvrsto“ – reče mi jedan moj prijatelj. Drugarica mi je rekla da je odustala nakon pet metara jahanja, jer je bilo toliko visoko i klimavo, da je dobila vrtoglavicu! Onda mi je još jedan „optimističan“ prijatelj rekao da umeju super da ujedu, jer su im zubi triput veći od konjskih! Sa tim „pozitivnim“ mislima, dok je brodić plovio ka ostrvu kamila, ja sam tešio sebe „Nemaju oni pojma! Kada sam preživeo Gokua (konjića trkačkog), Kamilica (tako sam je unapred krstio) biće za mene spora i prosta avantura. Samo da se ne slomi kada se pridiže, kuku mene!“

Foto: N.S.

Nakon nekih pola sata plovidbe, prva stanica je bila baš ta kamilja. Kako se brodić približavao (da pomenem da je bilo oko stotinak putnika) sa plaže su se čula zvona koja pozivaju goste da odmah zaskoče kamilu. Iako je plaža bila na nekih 150 metara, mogli smo već da vidimo kamilice kako „pasu pesak“ i potpuno nezainteresovano čekaju jahače. Razmišljao sam čak i da odustanem, ali me je žena uveravala da to treba da probam jer je „super trip“! Mislio sam da će ljudi da pohrle na kamilice, da će biti velika gužva, da neću stići na red (potajno se ponadah), pusta nadanja… Kada smo se usidrili i pošli ka plaži ( koja je inače predivna), svi su negde nestali! Ostalo je par nas, tri devojke i ja, kao jedini predstavnik hrabrosti srBske, da pojašemo kamilice. U tom trenutku mi se lice ozarilo, jer sam shvatio kako se kamila diže i kreće!

Foto: M.P.

Naime, hvala prijateljima iz Turske koji su se pametno dosetili te napravili „rampu“ sa koje gospodski zajašeš kamilu! Naime, kamilice su već stajale! Jupiiiiiiiiiiii! Neću odmah razbiti zube, glavu, kičmu, lakat, noge, udove, mudove, jeeeeeeeeeeee! S obzirom da sam poznat i kao džentlmen, prvo sam pustio dame da usreće kamile. Dve kamilice su bile u redu, strpljivo čekale. Da radost bude veća, pustinjske dive su imale zaštitnu masku na licima i nisu mogle da otvore usta, znači ne ujedaju jer ne mogu. Jahanje košta četiri evra, to ne kažem slučajno. Devojke su se uspešno ukrcale i pošle. Ja sam se nešto okrenuo ka mojim devojkama, slikao, kada ono kamile se već vraćaju! Hm, zar im toliko malo treba?

Foto: N.S.

Došao je i moj red. Penjao sam se uz stepenice do platforme sa koje sam, hrabro, odvažno. Gledala me je dok sam se penjao pravo u oči: „“Kamilice, žedna li si, pa me tako bledo gledaš“, pitam ja nju, ona kulira. Ma jahaću te, makar mi to bilo poslednje! A nije bilo…“ Zajahao sam je. Au jbt, pa ovo jeste visoko! Ali za razliku od konjića, ima rukohvat, tri, četiri ćebeta, ćilima šta li već na njoj, te se moje koščato dupence lepo uvalilo između dve grbe. Ja sam bio na kamili broj dva, koja je lančićem povezana sa koleginicom kamilom broj jedan. Ispred mene je bila jedna mlada mama sa ćerkicom od četiri godine. Tada sam bio još hrabriji, jer je blam da se ukakim pred tako malim detetom. Nisam imao vremena više da razmišljam, jahanje je počelo. Go, Kamilice, go!

Điha konjiću, điha! (II deo)

Foto: M.P.

Za razliku od konja, kamila je sporija, manje mrda kukovima, ali više gura glavu napred. Opustio sam se skroz, da sam čak i mahao mojim najvernijim fanovima – ženi i detetu. Zamakli smo iza krivine, krug oko nekog drveta, opet ista krivina samo drugi smer, i gotovo! Aman, šta bi?! Minut jahanja i gotovo?! Hoću još! E pa ne može, daj onda još 500 dindži pa jaši. Kamile su i dalje bile potpuno hladnokrvne, a i da su htele nešto da kažu nisu ni mogle, jer su im usta bila prinudno zatvorena. Stala je kamilica moja uz rampu kako treba, odskočih ja uspešno sa nje, sav ozaren jer se nisam izblamirao, već hrabro predstavio svoju domovinu, na najbrži, najjači i najbolji način, kao što čuvena parola kaže.

Foto: M.P.

Pozdravio sam i kamilice jednim osmehom, pa mi nešto pade žao, vezane, ne mogu da dišu kako treba, na suncu ceo dan… Morao sam da skrenem brzo misli, i poput Daniel Craiga (James Bond 007) otrčao do mora, bacio se u slanu vodu, dok se iza mene čuo taj poznati zvuk – rika tri velike kamile.

2 komentara su postavljena

  1. Kamile su super :) Ja sam jahala kamilu u Tunisu i to sa detetom od tri godine :) Mislila sam da ću završiti na zemlji, bez preterivanja! A znam da jašem konja… Međutim… Vrlo lako sam se privikla. :)
    P.S. Dobro je da nije dobila želju da se pari :D

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.


*