Foto: Pixabay.com

Dečakova tajna: Magla ( I deo )

 Sa svojih pet godina već je znao da čita i piše, osnovne matematičke radnje do 100, u  šestoj godini je shvatio da ga roditelji lažu, te da ga nisu donele rode. Prva četiri razreda osnovne škole bila su mu dosadna.  Detinjstvo mu je bilo dosadno.

Dečak

Sa 14 godina već je imao 65 kilograma i 1,70 metara visine (lepo raspoređenih), što je bilo čudno, jer je štrčao od svih u školi te su mu i hormoni divljali. U međuvremenu potpuno se smorio u školi, a trebalo je završiti taj osmi razred… Jedne večeri je nakon fudbala u školskom dvorištu rešio da svrati u obližnju kafanu – naglo je otvorio vrata, bila je puna dima, žagora, muškaraca. Skenirao je, sve. Dve žene. Jedna sa nekim od učesnika u kafanskoj debati, druga sama u uglu kafane. Imala je šešir onaj damski te joj se oči nisu videle, ali karmin je bio baš onako crven, primetio je i čipkaste rukavice na njenim rukama, u istoj, bordo boji kao i šešir. Nije se uklapala u ambijent nikako.  Krenuo je ka njoj.

Podigla je glavu, pogledala ga je pravo u oči, i on nju.

„Slobodno?“, upitao je.

„Dete moje, idi kući, pogrešio si ustanovu“ – imala je prijatan glas, pomalo prodoran, mističan, zapalila je cigaretu i uzela čašu vina sa stola.

Nije je poslušao, seo je preko puta nje. Pojavio se konobar. Diskretno, na uvo, rekao mu je da bi trebalo da napusti kafanu jer ona nije za decu… Nije ga registrovao, samo mu je poručio da mu donese jedan vinjak, i da „će videti šta će se desiti ako to ne uradi“.

Konobar se izgubio, vratio se nakon jednog minuta, ali za stolom njih dvoje više nije bilo. Gledao je oko sebe, pitao ljude za susednim stolom da li je neko video gde su tako brzo otišli. Pojedini su mu se smejali, nije ih video niko, jedan polu pripit gost mu je dobacio da uopšte u kafani nije „ta neka žena sedela sama“, kao i da nije ušao neki popišanko…

„Takva brate ne bi ovde dugo sedela sama…“, dobacio mu je gost koji je za sebe mislio da je faca.

********

Tog dana ustao je veoma rano, obukao se slojevito, napolju je bilo prilično hladno. Izašao je ispred zgrade, ulice su bile puste, u daljini mogao je da vidi dvoje ljudi kako zagrljeni idu ka šumi… Krenuo je i on u istom pravcu, da trči. Trčao je brzo, bio je znatiželjan, želeo je da vidi ko je taj par…Bio im je jako blizu, pogledao je za trenutak u patiku, činilo mu se da nije dobro vezana, sve je trajalo par sekundi, podigao je glavu. Par više nije bio na vidiku. „Hm, nemoguće da su već stigli do šume, jedino rešenje je da su skrenuli…“. Pri samoj pomisli uhvatila ga je jeza…

Ubrzao je trk, šuma ga je čekala, bila mu je sve bliža. Stao je. Okrenuo se, vratio nazad, skrenuo u sporednu  stazu, gde je odmah na ulazu bila veliki oznaka sa obaveštenjem: „NIKAKO NE ULAZITE NA OVU STAZU, TROJE LJUDI JE NESTALO U PROTEKLE DVE GODINE, RIZIK PREUZIMATE NA SVOJU ODGOVORNOST…“. Baš je bio znatiželjan, nakon 10 metara laganog hoda po stazi, počela je da ga okružuje gusta magla, setio se istoimenog filma („The Fog“, po romanu Stivena Kinga, prim. aut.) i bez obzira na strah, nastavio je dalje, sve nesigurnijim koracima…

Nastaviće se…

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.


*