Sama činjenica da je ostrvo Mind većim delom godine bilo obavijeno maglom je bila sasvim dovoljna da dobije status „ostrva duhova, strave, misterija“.
Dok je automobil prelazio most do ostrva Ingrid i Isak su pričali o poseti Piteru Hiltu.
– Naravno da nešto krije, to mogu odmah da osetim, imam senzor za lažove – pohvalila se Ingrid.
– Meni deluje antipatično – dodao je Isak, bio je prilično uveren u to što ona govori. Videćemo, nadam se da smo na dobrom tragu. Šta očekuješ da pronađemo na ostrvu?
– Tajnu laboratoriju za ilegalne naučne eksperimente – nasmejala se.
– Meni uopšte nije smešno, možda izleti neko čudovište sa dve glave, uslovi postoje, nisam video nikada ovako gustu maglu, a most kao da nema kraja – rekao je pomalo uplašeno.
– Bez brige, idemo da vidimo šta Piter radi tamo, nema nikakvih tajni, bilo bi isuviše providno, a on nije glup. Evo još jedan kilometar i silazimo sa mosta.
Čim su ostavili most za sobom, videli su veličanstven prizor. Zelenilo ostrva Mind bilo je kao na fotografijama za turiste, a magla je nestala kao de je neko usisao. Da čudo bude još veće, sunce je radosno stajalo na nebu i razbijalo svaku predrasudu i priče o ostrvu strave. Boje ostrva su bile jarke, priroda veličanstvena, a cvrkut raznih vrsta ptica pevao je pesmu radosti – baš kao u nekoj bajci sa lepim početkom.
*****
Čovek hrapavog glasa urlao je u telefonsku slušalicu, ali to Pitera nije mnogo brinulo. Čekao je da njegov investitor zavši sa kritikama, te da kaže šta ima.
– Da li je to sve što si imao da mi poručiš? – upitao je Piter.
– Da! Ne želim nikakva njuškala tamo na ostrvu! A ti si ih odveo baš tamo!
– Slušaj sada ti mene. Neka njuškaju, nema šta da otkriju jer sve radimo prema pravilima i niko nije ugrožen. Životinje su dobro, i treba da budu srećni što brinemo o retkim vrstama. Da te upozorim da se još neki ljudi interesuju da finansijski podrže ovaj projekat, te bih te molio da mi više ne držiš predavanja i ne obraćaš tim tonom!
Sa druge strane telefona nastao je muk. Piter je čuo nejasno „važi, zdravo“. Popio je konjak do poslednje kapi, uzeo ključeve od automobila i istrčao iz kuće. Do policijske stanice u Vudbiju trebalo mu je desetak minuta.
*****
Ingrid je parkirala automobil nedaleko od stepenica koje su vodile do „kule u magli“. Zanimljivo je da je baš na tom delu ostrva bilo magle, ali taman toliko da od običnih stepenica napravi atrakciju za turiste. Tog kasnog popodneva nije bilo ljudi, a i sezona je bila pri kraju. Ingrid je osmatrala okolinu, Isak je samo pratio šta ona radi. Pokazala mu je rukom da se vrati u auto. Startovala je automobil i odvezli su se do mesta na kome se nalazilo utočište za retke životinje. Na njihovo iznenađenje pored glavnog druma ugledali su dva velika hangara, i dve manje kuće. Na tabli kraj puta pisalo je: „Ovde žive retke vrste životinja. Molimo vas za tišinu“. Parkirala je volvo star 10 godina nedaleko od glavne kapije.
– Idemo pešice, tako ćemo moći bolje da vidimo okolinu – rekla je Isaku.
Glavna kapija je bila impozantna, izrađena od kombinacije gvožđa i drveta. Sa leve strane nalazio se taster za zvono, interfona nije bilo. Pozvonili su. Ingrid je uočila vešto sakrivenu kameru sa njihove desne strane. Kapija se nakon nekoliko sekundi automatski otvorila, i čim su ušli u ograđen prostor u susret im je došao čuvar kompleksa, Martin Pul.
– Napokon da se pojavi neko nepoznat, a da nije iz neke turističke grupe! Sa kim imam čast? – pružio im je ruku da se pozdrave.
Dva detektiva su se predstavila, i čim su rekli ko su, Martinovo raspoloženje se promenilo, što se već videlo u njegovom narednom pitanju.
– Oh, otkud vi? Nadam se da niste službeno? A zašto biste uopšte došli privatno? Mislim ovde je sve u redu, životinje su na sigurnom. Ja samo čuvam sve ovo, mada mi je potreban još neko. Tu mi je i supruga. Izludeo bih drugačije na ovom ostrvu…
– Gospodine Pul, nema potrebe da se plašite, smirite se. Pričali smo sa Piterom Hiltom i hteli smo da vidimo životinje, odnosno mesto gde se projekat razvija. Nema potrebe za bilo kakvim strahom. Samo nam pokažite hangare, ako je to moguće?
Martin je pokušao da deluje smireno, ali nije umeo to dobro da sakrije. Jedan veoma pričljiv momak na pragu svoje tridesete godine zanemeo je pred detektivima. Znao je on zbog čega su oni došli, ali nije želeo da se raspituje, gledao je svoja posla. Bez reči su došli do hangara. Trebalo im je više od pola sata da obiđu oba. Nisu primetili ništa neuobičajeno, osim nekih vrsta ptica koje su videli po prvi put u životu. Doduše, Martin se sabrao i objašnjavao im je poreklo vrsta, pričao o tome šta sve treba da se uradi da bi njihovo mesto za život bilo još bolje, na kraju ih je pozvao na šolju čaja ili kafe. Pristali su. Tada je shvatio da je pogrešio što je to uradio, ali sada nije mogao da vrati vreme…
*****
U policijskoj stanci Vudbija tog kasnog popodneva nije bilo žive duže, osim zaposlenih. Piter Hilt je čekao na prijavnici inspektora Tulipa, jer kako je rekao „treba mu hitno neko ko je upućen u ubistva slučaja „devojke sa crvenom kabanicom“ . To što je čekao nekog drugog, pokazalo je da su dva detektiva koja su ga posetila otišli u drugom smeru, a znao je i gde. Iz misli ga je trgao Tulip.
– Evo me! Vi ste me tražili? Brzo mi recite povod vašeg dolaska, u velikoj sam gužvi…
– Znam ko je ubio Sebastijana Šterna, kao i ženu u hotelu. Znam i to da je moja sestra Nera izvršila samoubistvo – rekao je Piter.
– Hm, mnogo toga znate. Pođite za mnom – inspektor Tulip se konačno osetio izuzetno važnim, on će rešiti sva ubistva.
Nastaviće se…
Ostavite komentar