Martin i njegova supruga Lorin živeli su u maloj prizemnoj kući pored hangara. Ingrid se dopala Lorin na prvi pogled. Izgledala je poput onih domaćica iz časopisa sedamdesetih godina, a iz njenih očiju je zračila pozitivna energija. Međutim zbunila se kada je videla dvoje detektiva na vratima, to nije mogla da sakrije.
– Martine otkud ove ljudi, je l’ smo uradili nešto loše? – zabrinula se.
– Ne brini draga, pozvao sam ljude na kafu, čaj. Znaš da je našem gazdi ubijena sestra, pa su bili do njega, svratili su evo i do nas, onako prijateljski – Martin je pokušao da umiri svoju ženu i poboljša atmosferu lagane napetosti u vazduhu.
– Pa dobro onda, izvolite sedite – kuhinjski sto je bio uredan, a Lorin je odmah izvadila čaše za neko piće, vodu, čime ih je i ponudila.
Ingrid i Isak su joj rekli da bi popili samo kafu. Nakon par minuta bili su posluženi. Pričali su o ostrvu, životinjama, temama koje su se nametnule okruženjem. Ingrid je prekinula neobavezno ćaskanje.
– Lorin, ti si dobro poznavala Neru? – žena kojoj je bilo upućeno pitanje se zagrcnula i njeno crveno lice je u trenutku počelo da bledi.
– Ne, otkud Vam to?! Videla sam je dva, tri puta čini mi se, Martin je češće sa njom radio ovde u hangaru. Ali nije htela da dolazi kod nas. Znate ja sam uglavnom kod kuće, volim sama da šetam – uznemirenost u njenom glasu bila je očigledna, a dok je govorila često je gledala u pod.
– Martine? – rekla je Ingrid čekajući nastavak.
– Da. Mlada gazdarica i ja smo radili na hangaru, te tehničke elemente, mada sam ja pre svega ovde kao čuvar. Bila je fina prema meni. Jako mi je žao što je ubijena… – pokušao je da deluje prirodno.
Isak je upitao Martina zbog čega stalno govori da je Nera ubijena, kada se ne zna pouzdano šta se desilo.
– Rekla mi je da oseća da će je neko ubiti. Tek tako bez bilo kakvog povoda. Ništa mi više od toga nije pričala – poželeo je da gosti što pre odu.
Ingrid je u međuvremenu prošetala po prostoriji. Lorin se malo povratila od prvog „napada“ detektivke, ali drugi je bio još neprijatniji.
– Lorin, videla sam u vašem hodniku crvenu kabanicu, a ovo je žuti kišobran? – pokazala je sličan kišobran kao onom što je videla kod Pitera.
– Da, to je moje. Volim crvenu i žutu boju. U čemu je problem sada? – nevešto je pokušala da sakrije nemir svog tela. Ruke su joj se sve više tresle.
– Znate kako, kada je Nera nastradala imala je crvenu kabanicu i žuti kišobran. Ne bismo vas više zadržavali, Isače – pogledom mu je pokazala da krenu. Martin je krenuo za njima, dok je Lorin ostala nema u stolici boreći se sa svojim mislima i rečima koje je izgovorila.
Mrak je već počeo da pada, pozdravili su se sa Martinom i krenuli put Vudbija. Ostrvo Mind je u mraku delovalo sablasno i strašno…
*****
Inspektor Tulip je sipao čašu viskija svom gostu. Piter Hilt se zavalio u stolicu presvučenu jeftinim skajem, dok je šef odeljenja za ubistva seo u svoju kožnu veliku fotelju. Tačnije propao, bio je nizak, te je delovalo kao da mu je samo glava na ivici stola, što je Piteru bilo veoma smešno.
– Da ne okolišem, pričaj sve što si mi rekao. Ko, kada i zašto?
– Žuri vam se inspektore. Nema potrebe. Za dva minuta ćete sve saznati, a posle će Vudbi opet postati udobno mesto za život.
– Da čujem – pokušao je Tulip da deluje poput nekog diktatora koji naređuje svom poltronu.
– Veoma je jednostavno. Moja sestra Nera je imala velike psihičke probleme, te se nažalost bacila pod autobus. Onaj mladić Sebastijan Štern, njega su ubili zelenaši kao i devojku u hotelu. Znate, njih dvoje su bili u vezi, a dugovali su veliki novac. Taj mladić je i meni tražio novac, ali ja nisam mogao da mu pomognem. Rekao sam vam da je lako. Ne znam zašto ste angažovali čuvenu detektivku, nema ona šta tu da traži.
Tulip je minut – dva bez reči gledao čoveka preko puta svog stola. Razmišljao je kako dugo nije čuo ovako glupu priču. Počeo je da se neurotično smeje.
– Pa ovo ti je super! Veću glupost nisam skoro čuo. Bez dokaza, plitko, jadno. Hvala ti što si došao, sada napusti moju kancelariju. I da, nemoj da odlaziš iz grada dok se sve ne završi.
– Dobro ako je tako. Biću na ostrvu Mind zbog projekta, što je opet deo grada. Uverićete se i sami da sam govorio istinu. Do viđenja.
Vrata inspektorove kancelarije je zalupio jače nego što je želeo. Na putu do ostrva Mind bodrio je sebe, znao je da ne greši jer nikada nije grešio.
*****
Po povratku sa Minda detektivi su svratili na večeru u jedan restoran brze hrane na ulazu u grad. Isak nije gubio vreme, što pre je želeo da čuje šta Ingrid misli o svemu.
– Svi nešto kriju. Svi se poznaju. Marin i Nera su bili u vezi, to je tako očigledno. Treba da povežem Sebastijana i ženu iz hotela, i onda će mnogo toga biti jasnije. Projekat je paravan za nešto, ali još uvek ne mogu da dokučim za šta? Žuti kišobrani su kao neki simboli u obe kuće. Sledeći put idemo nenajavljeni – zapalila je cigaretu, onda se setila da tu ne sme da puši.
– Ja mislim da je Piter sve to zakuvao, ali ne znam ni ja zbog čega. Hm, evo stižu riblje pljeskavice i pivo. Nemam više koncentraciju za slučaj, prijatno Ingrid.
Isak je podsetio na Majka jer su imali istu reakciju kada vide hranu. Nedostajao joj je Majk.
*****
Životinje u hangaru su spavale mirnim snom. Dvojica muškaraca su tiho pričala.
– Dobro si odradio. Nadam se da neće biti problema.
– Ne bi trebalo. Iako mi inspektor nije poverovao, nemaju za šta da se uhvate. Verujem da s tvoje strane sve ide prema planu?
– Da. Nemoj da brineš. Uznemirli su Lorin, ali ja sam je uverio da nema potrebe da brine. Kasno je odoh da spavam.
– Hajde laku noć.
Piter Šliht je izašao ispred hangara. Zvezde na nebu su jako sijale. Pogledao je ka njima, još samo malo fali da se njegov veliki san iz detinjstva ostvari.
Nastaviće se…
Ostavite komentar