Kada maštate da posetite Pariz i kada vam se to konačno ostvari, nakon povratka u Srbiju još uvek mislite da je sve to bio san. Za mene, Pariz je grad iz snova, i svako ko ima priliku treba da ga poseti.
Poznat kao „grad svetlosti“, čuvenih šansona, arhitekture od koje zastaje dah, trgovi koji vas ostavljaju bez reči, dugačke i široke avenije pune drveća, grad slatkih uličica, kafea i restorana na svakom koraku, predivnih parkova i naravno rekom Senom u čijem odsjaju se vide sve lepote ovog grada.
S obzirom na to da sam čekao jedno 35 godina da stignem u Pariz, neću vam pun o govoriti o onome što već znate, možda i ne znam to da opišem na pravi način. Ima onih lepota koje se ne mogu opisati, a jedna od njih je i Pariz.
Odmah prvog dana otišli smo da vidimo čuvenu Ajfelovu kulu (bio sam sa svojom porodicom, u privatnoj režiji…). Nije onakva kakvom sam je zamišljao kada sam bio dečak, jedan od onih koji je gledao na fotografijama ovo svetsko čudo. Ajfelova kula je više nego impresivna, i ja stvarno ne znam kako ona stoji tamo, kako su uspeli da je naprave u to vreme, pre jedno 150 godina, i kako odoleva vremenu, a verujem da će na tom mestu živeti još dugo. Nadživeće možda i nas, civilizaciju koju poznajemo. Ajfelova kula je nedalkeo od trga Trokadero, a sa njene druge strane su Marsovska polja. Koliko je ceo taj potez veliki, od Trokadera do Marsovskih polja potrebno je oko sat vremena lagane šetnje. Mi smo naravno stajali gledali u ovo čudo jedno 20-ak minuta, a oko nas se slivala reka hiljade ljudi iz raznih delova sveta. Nismo se popeli na toranj, jer se u proseku čeka oko sat vremena, a cena karte je 40 evra. Bez obzira na to, Ajfelov toranj me nije razočarao i moj dečački san je za trenutak postao stvarnost.
Do Ajfelove kule došli smo od Trijumfalne kapije. Iako na karti deluje blizu, potrebno je oko 40 minuta šetnje, bez pauze. Šetnja Parizom je i tokom leta prijatna, jer je kao što sam već napisao pun drveća, hlad je tu, a i prosečna temperatura u julu je oko 24 stepena (osim ako niste baš malerozni pa naleti vreli talas, nama se to na svu sreću nije desilo). Trijumfalna kapija je priča za sebe. Od nje možete stići u svaki deo grada, a da dođete ispod nje, postoji podzemni prolaz.
Za sedam dana ukupno smo prepešačili više od 100 kilometara! Od toga na primer 10 km u Luvru (pisaću o muzejima u narednim tekstovima). Zato, udobna obuća je najvažnija ako planirate da šetate i na taj način upoznate Pariz.
Korisne informacije – cenovnik
Pariz je skup grad i to prilično, imali smo to na umu, ali smo opet bili iznenađeni. Dobro je to što su svuda istaknute cene, ispred svakog restorana, te tako možete imati uvid da li želite baš tu da ručate ili večerate. Uglavnom se sve plaća karticom, kada vide keš malo se iznenade. Bakšiš ne traže, ali dobijete račun na tacni, pa ko želi…
Ukoliko imate novca za sva tri obroka u nekom od restorana, onda ste prilično bogati. U proseku za nas troje ručak je koštao između 40 i 60 evra. Kada kažem ručak, mislim na pastu, picu, burger… Supe su na primer oko 10 do 15 evra. Sokovi oko pet evra, voda 0,7L oko šest evra, pivo 0,5L oko devet evra. Vina su strašno skupa, čaša ide od 25 evra pa naviše.
Kafa je oko tri evra, kapućino oko sedam. Naravno, verujem da postoji negde nešto jeftinije, ali tu gde se turisti kreću, uglavnom je kako sam naveo.
Kiosci sa brzom hranom su retki, ali ima ih na primer u Latinskom kvartu, te tamo možete ugrabiti palačinku za tri evra.
Kao što rekoh Pariz je za nas iz zemlje „ekonomskog tigra“ veoma skup, ali mi nismo tamo otišli da jedemo i pijemo.
I za kraj ovog prvog dela reportaže iz Pariza, još jedan jak utisak je naravno prevoz, odnosno metro. Ne verujem da ćemo mi u Beogradu ikada imati metro sličan onom u Parizu (a kao radimo kopiju). Koristili smo liniju M1, koja je na nekih 200 metara od hotela gde smo boravili. Karta koja važi 60 minuta košta 1,90 evra, što je sasvim dovoljno da stignete na mesto koje ste planirali da posetite, i ako menjate dva prevoza.
Autobuski gradski prevoz je takođe redovan, karta se kupuje kod vozača, ulazi se na prva vrata, izlazi na srednja, to svi znaju i poštuju.
Parižani voze bicikle i male motore, imaju naravno uređene staze za to po celom gradu, a do 2025. godine svi moraju da imaju vozila „stara“ do tri godine, jer naravno vode računa o zagađenju i zdravlju svojih građana.
Kraj prvog dela
Ostavite komentar