Sedeo je sam za stolom u kafiću prepunom ljudi, dima i buke. Predosećao je da je napravio grešku koja bi mogla skupo da ga košta. Imao je još sat vremena do susreta nakon koga su postojale dve mogućnosti: ostaće tu gde jeste ili ga vraćaju nazad. Osetio je kako ga obliva hladan znoj samo pri pomisli na drugu opciju. Naručio je još jedan viski i zapalio cigaretu.
******
Trčao je koliko su ga noge nosile iako su bile sve teže. Nije ni video ljude, a ni oni njega, možda su mislili da džogira u odelu, to u velikim metropolama nije bilo čudno. Uleteo je u prvi kafić, jedva je našao prazno mesto. Brzo je naručio piće, izvadio mobilni telefon iz torbe i pozvao jedan broj.
„Uradio sam sve kako ste rekli. Kada ću moći da je vidim?“ – glas mu je drhtao.
„Nakon provere ćemo Vam se javiti. Za sat vremena“. Veza se prekinula. Popio je piće u jednom cugu.
Vreme kao da je stalo. Učinilo mu se da ga neko zove, “O, ne”, pomislio je, samo mu je ona falila.
“Čoveče, pa gde si ti? Otkud ti ovde? Nisam znala da zalaziš u ovaj kafić”, bila je znatiželjna njegova koleginica s posla. Bez pardona je sela za njegov sto.
“Evo tu sam. Čekam jednog prijatelja. Nisam za razgovor…”, otpio je gutljaj pića.
“Da nije bilo nekih problema sa ’Centralom’?, gorela je od znatiželje.
Raširile su mu se zenice. “Ne, ne, sve je u redu, znaš da sve radim prema instrukcijama”, pokušao je da deluje uverljivo.
“Dobro onda ako je tako, ne sumnjam ja u tebe. Samo, čuvaj se, njima ne treba puno pa da donesu neku odluku koja ti ne bi išla u korist. Čula sam da je došlo do neke greške u sistemu, te da smo preosetljivi. Praviće se neka reorganizacija. Budi oprezan. Moram da krenem.” Naglo je ustala i nestala. Nije mu se dopalo to što je čuo od nje, ali se nadao da će ljudi koji imaju toliko poverenja u njega imati sluha i milosti.
******
U Centrali je baš bilo užurbano, stalno su dolazili novi klijenti i trebalo je u roku od 24 sata pronaći smeštaj, rasporediti ih, a neke vratiti odakle su došli. Većina ljudi se bojala Centrale, ali kada bi jednom dobili poziv i ako bi bilo odlučeno da ostanu, taj strah je nestajao.
“On je u kafiću, čeka odluku?”.
“Da šefe. Napravio je grešku. Morao je da kontroliše emocije, to je jedan od naših najvažnijih principa i dužnosti”.
“U redu onda, postupite prema protokolu, obavestite i nju”.
“Biće sve rešeno u najbržem roku. Hvala, šefe”.
Nastaviće se…
Ostavite komentar