Foto: Pixabay.com

Povratak

Sedeo je sam za stolom u kafiću prepunom ljudi, dima i buke. Predosećao je da je napravio grešku koja bi mogla skupo da ga košta. Imao je još sat vremena do susreta nakon koga su postojale dve mogućnosti: ostaće tu gde jeste ili ga vraćaju nazad. Osetio je kako ga obliva hladan znoj samo pri pomisli na drugu opciju. Naručio je još jedan viski i zapalio cigaretu.

******

Trčao je koliko su ga noge nosile iako su bile sve teže. Nije ni video ljude, a ni oni njega, možda su mislili da džogira u odelu, to u velikim metropolama nije bilo čudno. Uleteo je u prvi kafić, jedva je našao prazno mesto. Brzo je naručio piće, izvadio mobilni telefon iz torbe i pozvao jedan broj.
„Uradio sam sve kako ste rekli. Kada ću moći da je vidim?“ – glas mu je drhtao.

Jasmina Gajić: Roman dubokih književnih aspekata

Foto: Pixabay.com

„Nakon provere ćemo Vam se javiti. Za sat vremena“. Veza se prekinula. Popio je piće u jednom cugu.

Vreme kao da je stalo. Učinilo mu se da ga neko zove, “O, ne”, pomislio je, samo mu je ona falila.
“Čoveče, pa gde si ti? Otkud ti ovde? Nisam znala da zalaziš u ovaj kafić”, bila je znatiželjna njegova koleginica s posla. Bez pardona je sela za njegov sto.
“Evo tu sam. Čekam jednog prijatelja. Nisam za neki razgovor…”, otpio je gutljaj pića.
“Da nije bilo nekih problema sa ’Centralom’?, gorela je od znatiželje.
Raširile su mu se zenice. “Ne, ne, sve je u redu, znaš da sve radim prema instrukcijama”, pokušao je da deluje uverljivo.
“Dobro onda ako je tako, ne sumnjam ja u tebe. Samo, čuvaj se, njima ne treba puno pa da donesu neku odluku koja ti ne bi išla u korist. Čula sam da je došlo do neke greške u sistemu, te da smo preosetljivi. Praviće se neka reorganizacija. Budi oprezan. Moram da krenem.” Naglo je ustala i nestala. Nije mu se dopalo to što je čuo od nje, ali se nadao da će ljudi koji imaju toliko poverenja u njega imati sluha i milosti.

******

Foto: Pixabay.com

U Centrali je baš bilo užurbano, stalno su dolazili novi klijenti i trebalo je u roku od 24 sata pronaći smeštaj, rasporediti ih, a neke vratiti odakle su došli. Većina ljudi se bojala Centrale, ali kada bi jednom dobili poziv i ako bi bilo odlučeno da ostanu, taj strah je nestajao.
“On je u kafiću, čeka odluku?”.
“Da šefe. Napravio je grešku. Morao je da kontroliše emocije, to je jedan od naših najvažnijih principa i dužnosti”.
“U redu onda, postupite prema protokolu, obavestite i nju”.
“Biće sve rešeno u najbržem roku. Hvala, šefe”.

******

Ostao je sam u kafiću. Nije mu bilo jasno kako se to desilo, gde su nestali svi ti ljudi, osećao se kao da ima dve glave pune pitanja bez odgovora. Pogledao je u sat, isticao je poslednji minut datog roka. Zario je glavu u šake, nekontrolisano počeo da plače. Trgla ga je jaka svetlost, mislio je da će oslepeti. Došla je, vratili su je! Smejao se i plakao istovremeno. Nije bilo srećnijeg čoveka od njega. Grlili su se jako dugo, plakala je i ona. Nakon par minuta sreće, neverice i radosti, sela je preko puta njega.
“Znao sam da će mi dozvoliti da te vidim. Uh, dobro je, tu si”.
“Jesam, ali ne znam još koliko ću biti tu”, rekla je veoma tiho i zamišljeno.
“Kako ne znaš, nije valjda da …?”, zenice su mu se raširile.

Foto: Pixabay.com

“Treba da odlučiš kako ćemo dalje, postaje napeto, mnogo smo se opustili… Možda je najbolje da jedno vreme prekinemo, pod velikim smo pritiskom. Napravio si grešku”, nesigurno je to izgovorila.
“I ti znaš za grešku?! Dobro onda, najbolje je da se raziđemo. Mesec dana će nam biti dovoljno?”
“Hoće, da sačekamo da se sve smiri. Onda ćemo biti zajedno zauvek”, u njenom glasu se osećala nesigurnost i strah. Zagrlio je jako. Sve dok nije otišla nisu progovorili ni reč, samo su se grlili i ljubili.
Te večeri nije mogao odmah da zaspi. Ustao je usred noći da popije čašu vode. Svetlost iz unutrašnjosti frižidera bila je dovoljna da primeti čudnu senku na zidu koja se brzo izgubila. Nije bio sam u stanu. Zatvorio je vrata frižidera i počeo panično da se smeje. “Senka” se izvila iznad njega i osetio je tup udarac u potiljak. Usledio je totalni mrak.

*******

Sledeće čega se seća je velika bela prostorija, jako svetlo i on u kapsuli, poput one za hibernaciju u svemirskim brodovima. Znao je da je gotovo. Urlao je da ga puste i da mu dozvole da kaže šta ima, jer je pretpostavljao da će dobiti neku vrstu sankcije, ali “povratku” se nije nadao. Voleo je Zemlju još od prvog dana kada je sleteo na nju, a to je bilo pre 10 godina. Voleo je formu i inteligenciju koju su mu dali, voleo je da bude čovek. Voleo je i nju i sada je bilo sigurno da je nikada više neće videti. Ostalo je samo nekoliko trenutaka do lansiranja i puta bez povratka. “Bolje da su mi oduzeli život, to bi mi bila najveća kazna. Ovako ću biti million svetlosnih godina od nje, na matičnoj planeti prekrivenoj crvenim peskom, beskonačnim dinama i prašinom..”. Nikada sebi nije oprostio što je napravio grešku i iskoristio svoju moć da pogledom usmrti čoveka (za koga je u medijima rečeno da je doživeo infarkt). Osuđen je na večni život. Kapsula je katapultirana. U tom trenutku ljudi sa Zemlje videli su nešto nalik raketi koja je poprilično brzo letela nebom ne ostavljajući trag. On se više ničega nije sećao, postao je tako majušan, jedva vidljiv ljudskom oku…

Presek: Gradonačelnik, Oskar i zlato

Foto: Pixabay.com

******

Ona je sedela u kafiću na istom mestu gde je pre mesec dana sedeo on. Saznanje da su ga vratili budilo je u njoj sve one najgore emocije. Ipak odolela je pritisku, izvukla je ono najjače iz sebe, jer je znala da je život na Zemlji neprocenjiv i da ne postoji lepše mesto, kao i da se velike greške skupo plaćaju. Ustala je od stola, podigla ponosno glavu, danas je veliki dan za nju, stižu novi “regruti”. Oči su joj na trenutak skroz pozelenele.

Ova priča je zauzela 5. mesto na konkursu Udruženja nezavisnih pisaca, u konkurenciji od 70 radova.

Оставите одговор на powxy Одустани од одговора

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.


*