Soba tajni

„Soba tajni“ recenzija Jelene Milenković

„Soba tajni” nije samo soba. Radnja se ne događa iza kulisa, iako se, zapravo, događa. „Soba tajni“ nije knjiga o tajnama, iako se bavi otkrivanjima tajni.

Pred vama je pitak roman, čvrsto organizovane radnje koja drži čitaoca budnim i napetim, od prve do poslednje stranice. Kada zadovoljite radoznalost, pročitavši poslednji pasus, zanimaće vas šta je bilo dalje, iako radnja romana čini zaokruženu celinu.

Roman „prvenac“ Miljana Paunovića, jezgrovit je politički triler koji nas vodi kroz priču mladog čoveka, studenta iz provincije čiji dolazak u velegrad donosi ozbiljno suočavanje sa dilemom: život kakav mu se nudi, ili život kakvom su ga učili?
„Budi svoj, pamet u glavu, manje pričaj više radi, ne sumnjam da ćeš da čitaš. Ugrabi svojih pet minuta, doći će sigurno! Ja sam uvek uz tebe“ – rekla mu je baka Jana, najistaknutija figura njegovog odrastanja, kada se iz roditeljskog doma i poznate sredine otisnuo u čeljust Beograda.

„Svojih pet minuta“ ključna je postavka psihološkog profila glavnog junaka, kao i svakog čoveka na kugli zemaljskoj. Kako prepoznati „svojih pet minuta“? U iskušenju sam da prepričam radnju romana, što svakako neću učiniti. Pustiću vas da sami donesete sud o tome je li ili nije glavni lik postupio onako kako bi većina, kad tih „pet minuta“ zakuca na vrata.

Roman sadrži elemente fantastike, realistički prikazanih događaja koji se nikada nisu dogodili ali navodi na razmišljanje nije li naličje svakog lica upravo ono što nam se čini naučno fantastičnim, nemogućim, izmišljenim?
Šta se zaista događa u pozadini političkih zbivanja, jesmo li pioni ili lovci, biraju li nas ljudi ili okolnosti?

Jasnim, jednostavnim rečenicama, autor nas uvodi u sobu tajni, da bi nam detaljno ispričao kako se do nje dolazi. Naratorski deo nema „praznog hoda“, niti nam ostavlja mogućnost za pretpostavku. Čitajući, prepoznajemo sopstvenu okolinu, mentalitet koji poznajemo, vreme u kome živimo, ambicije koje nas pokreću. Međutim, preokrete koji nas, kao čitaoce, očekuju, ne možemo ni da naslutimo. Neosporan talenat autora da precizno kreira fabulu, stavljajući se u ulogu objektivnog posmatrača, bez zauzimanja strane ili favorizovanja opcija, omogućava čitaocu da se nesmetano posveti zanimljivim i napetim scenama, donoseći sopstveni sud o junacima.

Dvehiljadite u Beogradu, uspesi preko noći, „žestoki“ momci s obe strane zakona, i odgovor na pitanje: Zašto je to tako? Jedan od mogućih. Fiktivan, ali zanimljiv.
Realno je to što se takozvano „prodavanje vere za večeru“ događa uvek i svuda, pa i svakom. U manjoj ili većoj meri.
Miljan Paunović bez okolišanja ogoljuje, „puca“ u srž, otvara mogućnost da naši životi nikada nisu samo naši i da odluke donosimo isključivo u odnosu na mogućnost lične koristi.

Dotakavši mentalitet provincije s jedne, i velegrada s druge strane, bez ikakve kritike ili glorifikacije, autor navodi situacije koje deluju blisko, doživljeno ili viđeno. Lice životnih situacija sa kojima se nose, dozvoljava da se poistovetimo sa njima. Naličje demistifikuje, uvodi u Centar, u hijerarhiju moći, u izrežiranu privatnost.
Napravivši izbor, glavni junak se tek u tragovima osvrće na ispravnost svoje odluke, on uči, grabi, plaši se, nervira, ali prihvata posledice svog izbora. Sve do momenta otkraivanja „sobe tajni“. U toj sobi naličje postaje lice. Ništa nije kao što izgleda. Još gore, niko nije ono što se veruje da jeste. To nije samo otkrovenje „tajne sobe“. U pitanju je otkrovenje života kao takvog.

Čovek prolazi kroz razne igre tokom života. Veoma često ne ostane u onoj koju najviše voli ili želi, misli da je najbolji, već ode na neku drugu igru, koja mu možda i ne prija toliko. Onda se tokom vremena začudi kako mu ta igra nije više toliko neprijatna, strana, da se i pronalazi u njoj. Da li to znači da se on više ne bori da se vrati igri u kojoj je najviše uživao ili je u pitanju nešto sasvim treće?“

Pravo pitanje. Prihvatamo li ulogu koja nam je dodeljena, uživamo li u njoj? Što je najvažnije, da li joj se, nakon bolnog razočaranja, ipak vraćamo? Imamo li uopšte izbora?

Roman „Soba tajni“ čita se u dahu, kao što se gleda napet, interesantan film. Čitalac je učesnik: odgoneta, očekuje, iznenađuje se, tuguje, često i nasmeje. Čeka da vidi „šta će biti dalje“.

Kad posle uzbudljivog putovanja kroz čitanje zaklopi knjigu, čitalac se na ovaj ili onaj način zapita: „Čiji je moj život?“

recenzent Jelena Milenković

Roman „Soba tajni“ možete poručiti putem Fejsbuk stranice  https://www.facebook.com/sobatajni2017/ (porukom u inbox) ili na broj telefona: 065 41 64 535

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.


*