Vest koja me je posebno uznemirila, a pročitao sam je na portalu lista Danas, glasi ovako: „‘Deo članova Glavnog odbora Demokratske stranke (DS) napustio je sednicu GO u Beogradu a jedan od njih, Branislav Lečić, kazao je novinarima da mu nije data reč kada je zatražio, i ocenio da se demokratija „polako ukida u DS'“.
Lečić je kako dalje piše Danas napustio sednicu Glavnog odbora, a njemu su se pridružili i poslanici DS Aleksandra Jerkov, Radoslav Milojičić Kena i Balša Božović, kao i bivši ministar Slobodan Milosavljević. U vreme pisanja ovog teksta nemam informaciju da li su se oni vratili na sednicu. Lečić je rekao da neće.
Ova vest me je uznemirila zbog toga što oni koji planiraju da se vrate na vlast ili da učestvuju u njoj na neki način, nemaju konsenzus. Ne mogu da se dogovore, da sarađuju, a pričaju nam kako Vučić treba da ode s vlasti, ukazuju na njegove greške, bojkotuju. Očigledno da dok ukazuju na tuđe prave i svoje greške. To je u politici tako normalno, ali da li nas građane koji nismo ni u jednoj partiji treba zabrine to što je Lečić rekao da se polako ukida demokratija i u DS?
Mislim da treba, jer stranka koja je dala prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića i koja je bila vesnik povratka u Evropu – Evropsku uniju na velika vrata, godinama unazad ima problem da stabilizuje svoje redove. Dok se oni dogovore, ovi zbog kojih nam iz dana u dan na oči pada sve veći mrak to fino koriste. Svedoci smo da poslednjih nedelja sve afere koje izlaze na površinu, naprednjaci uz pomoć svoje medijske mašinerije lepo iskoriste, popljuju novinare i ostale učesnike u javnom životu koji su otkrili afere, i pređu u kontra napad. Zbog toga mislim da demokrate one prave treba da se saberu i da ne dozvole nesuglasice u ovom trenutku.
Pre par dana razgovarao sam sa jednim mojim kolegom politikologom, i kao dva politikologa – za unutrašnje i međunarodne odnose došli smo do zaključka da će Srbija veoma teško da uspostavi vladavinu institucija ili neke ekspertske vlade, umesto trenutne vladavine institucije – predsednika i njegovih glasnogovornika. Za to postoje debeli razlozi, jedan od njih je što aktuelna opozicija ne može da se ujedini i da na njenom čelu stane jedan čovek (jer u Srbiji narod voli lidere, a ne programe stranaka), te da na narednim izborima opozicija izađe kao jedna blok protiv vladajućeg.
Ne, to kod nas ne može. Kod nas kada ne znaš kako onda kažeš bojkot. I nemam ja ništa protiv bojkota ako je to rešenje, ali ne vidim rešenje? Kako uopšte opozicioni političari mogu da se dogovore, jer kao što vidimo na primeru DS postoje frakcije i čini se veća neslaganja unutar samih stranaka. Frakcije su nešto normalno, ima ih u skoro svim partijama i one su dobre dok su zdrave. Čim jedna strana krene da kontrira više od onog što je načelno dogovoreno ili što se podrazumeva, onda nastaje problem.
Zbog toga i ja dok pišem ovaj tekst poslednjeg dana novembra brinem, jer demokratija kao što reče Lečić može biti ukinuta ne samo u njegovoj stranci, već svima nama. Tačnije, mi živimo u nekom vidu „prividne demokratije“ ( ili diktature obavijene plaštom demokratije) jer ukoliko kažete, napišete ili postavite pitanje koje se ne dopada trenutnim nosiocima demokratije, onda to može izazvati veliki problem. Od kućnog pritvora do etiketiranja i to čak do ranga državnog neprijatelja.
Najviše me brine to da će od one čuvene izreke u Srba: „Ko poslednji ode neka ugasi svetlo“, neko stvarno ugasiti svetlo dok smo još uvek tu. Spasiće se samo oni koji krenu na vreme, a mnogi su se već spasili.
Ostavite komentar