Najviše ne volim rečenicu, misao, tipa: “Nudili su i meni, mogao/mogla sam i ja, ali nisam hteo/htela…”. Ovu rečenicu uglavnom izgovaraju osobe koje nisu sigurne u sebe, koje leče svoje komplekse, jer nisu imale hrabrosti da se uhvate u koštac sa ponudom (pod pretpostavkom da je uopšte ponude i bilo). I šta se onda godinama kasnije dešava? Frustracije se ispoljavaju ismejavanjem i blaćenjem drugih, uglavnom onih koji su mogli i hteli, i to naravno iza leđa, onako podmuklo, najjadnije. Zašto sam načeo ovu temu?
Gledam od početka ove godine na društvenim mrežama je vanredno stanje! To se psuje, truje, botuje, svojata, omalovažava, ako je suditi po tom virtuelnom svetu, stvarno zadnje vreme došlo. S obzirom da ne mogu da pohvatam sve – šta, kome, ko, kada, zašto, zbog čega (možda i mogu ali me ne zanima), dobijem tako neku dojavu o sebi. Znate da sam znatiželjan po prirodi, te odem, proverim, imam i šta da vidim. Opet neka laž, neki besmisleni podsmeh, onako jadno dno dna, u ovom naprednom svetu i Zlatnom dobu.
Naravno, to sve ide iza mojih leđa, doduše ja ne te komentatore pomislim samo kada me neko podseti da postoje, jer su profesionalno završili i pre nego što su počeli da bivstvuju, pa žive od neke stare slave, a ništa novo ne nude. Novo je jedino to da sve znaju, da su dvolični, da šuruju sa “obe strane”, i da je ta količina licemerja stvarno nepodnošljiva. Poslednjih godina se veoma malo i retko bavim glupostima, ne mogu da kažem da me ne dotiču, taj ko to kaže laze, dotiču me u smislu zašto su ljudi postali zlobni? Zar je ta vlast toliko važna? Zar je toliko važno uvući se vladaru u …, hajde biću pristojan kao što jesam. Najlakše je diskreditovati nekoga, ali zapamtite, takođe je veoma bitno da kada vam neko nešto kaže, napiše, da uvek vidite prvo Ko je to uradio, pa tek potom da reagujete. Verujte mi, super je metod. U krajnjem slučaju, imamo pravni sistem, te taj ko laže, igra se, veoma lako može da se igra i u sudnici, ništa nije isključeno, sve zavisi dokle pojedinac odluči da ide.
Ja ću se nekako i snaći, ali žao mi je kolega novinara, pravih novinara ne onih propagandista, koji ne mogu da obavljaju svoj posao, jer im se preti i u sve većem su strahu. Zbog čega im se preti? Zbog toga što rade svoj posao kako treba, zbog toga što nisu tamo neke Barbare, Dee, Saše… I ne treba da budu, jer sve će ovo jednog dana proći, možda i brže nego što mislimo…
Zato, ako se “nudi i vama”, prihvatite, bolje da to uradite, nego da izrastete u čoveka koji to nije, da se podsmevate drugima, da pretite, izmišljate razne priče, da se kidate u četiri zida zbog toga što niste pristali, i da se zadovoljavate tako što ćete drugima rušiti snove (to ionako u praksi ne uspeva)… Stvarno je bolje, probajte, ne boli.
Ostavite komentar