Stanovnici Vudbija prepričavali su nedavne događaje te je slučaj Sebastijana Šterna i devojke u crvenoj kabanici poprimio sasvim drugu dimenziju. Bilo je tu raznih nagađanja, od toga da je ona bila njegova bivša ljubavnica te se ubila zbog neuzvraćene ljubavi, do toga da je on nekako gurnuo pod autobus… Mašte svakako nije falilo, ali te priče su bile isuviše površne, neutemeljene i bez ikakvog smisla.
Smisao je trebalo da im nađe detektivka Ingrid Blur. Vratila se u Vudbi, grad na dalekom severu Zemljine hemisfere, u kome je živela ceo svoj život, sve dok se nije dogodio slučaj „plavi šal“. Na prvi pogled ništa se nije promenilo, mada, činio joj se nekako većim, ali ipak je bio dovoljno mali da se skoro svi poznaju i da svako ima neku svoju tajnu koju čuva duboko u sebi. Baš zbog toga što Vudbi nije bio metropola, čudilo je kako se ubistva rešavaju tako sporo, kao da neka čudna magija obavije to mesto i ne dozvoljava istini da izađe na videlo.
Grad je imao četiri hotela. Ponovo su je smestili u isti onaj gde je boravila tokom rada na slučaju „dečakove tajne“. Dobro je da mi nisu dali istu sobu.
– Izvinite – pitala je recepcionera – da li je neko odseo u sobi 203? Pogledao je broj na mestu za ključeve, ključ je bio tu.
– Soba je slobodna, želite tu sobu da Vam spremimo?
– Ne hvala, samo bih želela ukoliko je moguće da je vidim na par minuta – osmehnula mu se, on je dobro znao ko je ona, i bilo mu je zadovoljstvo da joj izađe u susret i pružio joj je dva ključa. Imaće kasnije šta da priča prijateljima uz pivo.
Lift je stao na četvrtom spratu, izašla je u hodnik kroz koji je strujao blag vetar. Vrata sobe 203 bila su na samom dnu hodnika. Išla je lagano, imala je dovoljno vremena, sastanak u policijskoj stanici trebalo je da počne za dva sata. Gurnula je ključ u bravu, ali kao da vrata nisu bila dugo otključavana.. Vrtela je ključ levo-desno, par puta se zaglavio, vadila ga je pa ponovo vraćala u bravu. Konačno je čula zvuk koji je označio kraj njenim mukama. Ušla je oprezno, bilo je poprilično mračno, kao da zastori nisu razmaknuti. Upalila je svetlo u hodniku, instikt joj nije slutio na nešto dobro. Pripisala je to sećanjima koja su se vratila od pre par godina, čudne slike na zidu koja je menjala svoje aktere, nestanak dece, svirepa ubistva… Možda više nisam spremna za sve ovo.
Nastavila je laganim koracima do kupatila. Neverovatno je da još uvek nemaju svetla sa senzorima, pomislila je. U trenutku kada je pritisnula prekidač da osvetli kupatilo i hodnik, sijalica je pregorela. Nije želela da gubi vreme, uputila se odmah u veliku spavaću sobu. Vrata sobe su bila zatvorena. Gurnula ih je ali nije uspela da otvori. Nekako impulsivno je pokucala, nasmejala se sebi samoj pri pomisli da je neko unutra. Izvadila je mobilni telefon iz džepa i pozvala recepciju, javio se momak koji joj je dao ključ.
– Pozdrav, detektivka Ingrid ovde. Ne mogu da otvorim vrata spavaće sobe u sobi 203, da li biste mogli da dođete da mi pomognete, možda imate ključ?
Momak sa recepcije je skočio od uzbuđenja, kao da je dobio neki zadatak koji će spasiti celu naciju od udara asteroida.
– Stižem za minut, budite tu.
– Nisam nameravala nigde da idem – prekinula je vezu. Momak sa recepcije se stvorio tačno za minut. Zajapuren, jedva je dolazio do daha.
– Kako se zoveš? Ne vidim na kartici ime…
– Slavko. Živim ovde već 15 godina, moji roditelji su se doselili kada sam imao osam godina…
– Lepo – nisu je zanimali detalji, a nije bilo ni mesto ni vreme da ih sluša – hajde molim te probaj ti da otvoriš ova vrata.
Pokušao je i Slavko, nije mu uspelo. Rešili su da ih razvale. On baš i nije bio za tu ideju, ali ona je rekla da je potpuno čudno što se ne otvaraju vrata spavaće sobe, i da će ona sve kasnije rešiti sa upravom hotela, da ne brine. Slavko je bio visko i jak momak, te je nogom nakon drugog puta uspeo da razvali vrata, koja su padom na tepih podigla veliku prašinu kao da niko nije čistio sobu par meseci. Soba 203 je bila u potpunom mraku. Upalila je baterijsku lampu na telefonu,. Na krevetu je ležao leš reklo bi se mlade devojke, obučene u belo. Krvi je bilo na sve strane, osim na lešu. Slavko se istog trenutka ispovraćao po tepihu, Ingrid je pozvala kolege.
– Brzo se vrati na svoje radno mesto i ne dozvoli da se bilo ko danas odjavi iz hotela. Jasno?
– Jasno – rekao je kratko i otrčao iz sobe.
Gledala je devojku kako spava. Bila je našminkana, uredne crne kose, precizno prerezanog grkljana. Ubica je bio pedantan, ali je očigledno voleo puno krvi. Osvetlila je zid iznad kreveta. Naslikani žuti otvoreni kišobran savršeno se uklapao u crni ram.
Igramo se sa kišobranima ovog puta. Sve što nema smisla na kraju ga dobije, izašla je iz sobe da sačeka kolege…
Nastaviće se…
Ostavite komentar