Raznorazne komentare izazvao je završni miting predsedničkog kandidata Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića, u beogradskoj Areni, 24. marta. S obzirom da sam sticajem okolnosti bio u okolini Arene i video one koji su došli da podrže premijera Srbije, pardon predsedničkog kandidata , učinilo mi se kao da ti ljudi kasne za ovom 2017. godinom jedno 35 godina. Jedna moja koleginica sa fakulteta je to lepo napisala na Fejsbuku – kao da su došli na vašar ili neku sličnu svetkovinu. Povadili odela iz naftalina, neki su obukli i „novo“, ali ono što se videlo na većini tih lica naših građana su jad i beda u kojoj žive poslednje tri decenije. Odraz i obraz nisu mogli da zamaskiraju.
Siguran glas i pregled mozga
Vidi se da su ostarili preko noći, da im je ekskurzija u Beograd na jedan dan, odnosno na tri sata, putovanje koje su čekali godinama i da će zahvaljujući premijeru videti i ući u Arenu besplatno. Da li su ti ljudi svesni šta se desilo 24. marta pre 18 godina? Rekao bih da nisu, jer su ispred Arene euforično čekali početak skupa, dok je iz zvučnika gruvala neka turbo „rok“ pesma Amadeus benda. Nisu svesni da je na jučerašnji dan počelo bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije, i da na taj dan ne treba uz Amadeus bend i trubače slaviti početak „još jače i brže“ napredne, divne budućnosti u Srba. Posebno ne treba na „proslavu“ u Areni ugostiti jednog od aktera bombardovanja, tadašnjeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera. Mi, koji se sećamo i malo više informišemo, sve to znamo, ali šta znaju oni koji su juče u Beogradu podržali predsedničkog kandidata, premijera. Očigledno, skoro pa ništa. Oni samo veruju da će im do 2022. godine biti bolje, isto kao što su 2012. verovali da će im danas biti bolje.
Presek: Broj 1, krađa u biblioteci i table na kineskom jeziku
Dok sam gledao omladinu koja je hrlila ka Areni da se pokloni vođi, razmišljao sam o tome da li su oni shvatili šta se događalo proteklih pet godina? Zbog čega nam nije bolje u protekle tri godine? Dve godine? Odmahnuo sam glavom i rekao sebi „da razmišljaju, ne bi bili ovde“.
Zabrinulo me je to što ti ljudi ne razmišljaju svojom glavom, već to prepuštaju drugima, tačnije premijeru. Prepuštaju sudbinu čoveku koji se dokazao tokom devedesetih godina, zajedno sa Šrederom i njemu sličnim. Oni njemu veruju, iako već godinama, pa i poslednjih pet, ne primaju redovno platu ili je ona između 100 i 200 evra. Veruju mu jer već 35 godina tavore u mestu i ne žele da se suoče sa svojim strahom. Strahom da imaju mogućnost da počnu da žive, a ne da životare kao do sada i da se prodaju za sendvič i besplatan prevoz do Beograda na proslavu „punoletstva“ u velikoj blještavoj hali na Novom Beogradu.