Sedela je sama u spavaćoj sobi, zurila u sliku, morala je da se sabere. Helena je prema prvim izveštajima ubijena, dečak koji je bio sa njom mesec dana je ovu vest prihvatio potpuno ravnodušno. Kada joj je Majk saopštio gde su deca koja su nestala pre dve godine, samo se kiselo nasmešila.
Ključ ovog slučaja su misteriozna šuma i slika. Ali i tajna koju krije dečak koji ju je bukvalno muvao u policijskoj stanici. Dečak po imenu Erik.
Dečakova tajna: Helena (VII deo)
– Hoćeš još jednu kafu? – prekinuo je Majk njene misli. Klimnula je glavom u znak odobravanja. Nakon dva minuta doneo je dve šoljice crne kafe, i seo kraj nje.
– Pazi ovako, možda je i prostije nego što nam se čini. Imam jedan predlog, da odemo ti, Erik, Markus i ja do šume i da vidimo kako će se njih dvojica tamo ponašati? Možda se nečeg dosete, kažu…
– Dopadaju mi se tvoji predlozi – uzela je i njegovu šoljicu iz ruke i obe stavila na komodu pored kreveta. Gurnula ga je na krevet i počela da ga ljubi.
******
Kada je saznala šta se desilo Martina Šojc nije mogla da dođe sebi. Prvim avionom otišla je da poljubi svoju majku, poslednji put.
******
Otac jedne od devojčica koja je ubijena u šumi nadomak grada ispričao je Isaku kompletnu priču njegove ćerke. Nije tu bilo nekih neuobičajenih detalja, osim što mu je bilo interesantno to što su se njihova ćerka i Helena družile, kao dve najbolje drugarice.
Otac druge devojčice ubijene u šumi nadomak grada ispričao je Isaku kompletnu priču njegove ćerke. Nije tu bilo nekih neuobičajenih detalja, osim što mu je bilo interesantno to što su se njihova ćerka i Helena družile, kao dve najbolje drugarice.
******
Dan je bio sunčan, a njih četvoro su krenuli ka šumi. Da neko ne zna, pomislio bi da su otac i majka poveli decu na piknik. Ingrid je ponela korpu sa sokovima, sendvičima i voćem – želeli su da ostave utisak drugačiji od onog u policijskoj stanici. Dva mladića su išla ispred njih, razgovarali su kao da se poznaju dugi niz godina. Detektivima više ništa nije bilo čudno , pa ni taj razgovor koji nisu jasno mogli da čuju. Na poznatoj tabli, znaku za skretanje na stazu, još uvek je stajala zabrana, ali je promenjen sadržaj u odnosu na prethodnu. Sada je pisalo: „NIKAKO NE ULAZITE NA OVU STAZU, DVOJE DECE JE IZGUBILO ŽIVOT, RIZIK PREUZIMATE NA SVOJU ODGOVORNOST…“
Stigli su na čuveni proplanak, prekrili prostirkom travu i povadili sve iz korpe. Ćutali su sve vreme dok su jeli, prvi se oglasio Erik.
– Dobro, šta čekamo konkretno ovde? Da izađe neko drvo ili šta? – rekao je podrugljivo.
Ingrid se pravila da ne čuje da je pomenuo drvo, znala je da on ne može nikako da zna da se tu pojavljivalo drvo!
– Ne čekamo ništa, došli smo da se malo opustimo – rekla je ona.
– Koliko treba da budeš luda da bi povela decu da se opuštaju ovde sa tobom i tvojim mužem, pandurima, na mestu gde su ubijene dve devojčice… – Erik je dominirao.
– Dečko, pazi kako i šta pričaš…- Majk je pokušao da deluje opasno.
– Pa niste me ovde doveli da bih pazio šta pričam – izvukao je kutiju cigareta iz džepa. Uzeo jednu i zapalio, ostali nisu hteli.
Naglo je ustao. – Hajmo u drugi deo šume, tamo niko ne ide. Zar nismo došli da nađemo neki trag?
Markusu se dopala ideja, Ingrid je pogledala u Majka.
– Idite vas troje, ja ću čuvati mesto – rekao je on i namignuo.
Ušli su u deo šume za koji se nije znalo gde mu je kraj. Vedro nebo i sunce su nestali pred visokim krošnjama gustog drveća. Erik je išao prvi, za njim Ingrid, Markus je bio na kraju. Hodali su lagano i gledali sa strane. Nakon 10 minuta hoda, Markus je predložio da se vrate.
– Hajmo da hodamo još pet minuta i vraćamo se nazad da nas ne pojede mrki medved, ako i njih uopšte ima ovde – Erik je sebe smatrao duhovitim momkom.
– Ne znam za vas dvoje, ali ja ću se vratiti, ne sviđa mi se ovde – Markus se okrenuo.
– Sačekaj, idemo svi, ne možeš sam nazad, ne dam ti – zapovedila je Ingrid.
Nastavili su dalje, mrak je bio sve veći, kao da je neko oslabio svetlo.
– Znao sam da ćemo nešto naći, pogledjate! – viknuo je Erik.
Nedaleko ispred nih bila je drvena kuća, srednje veličine, prizemna. Kada su se približili, delovala je napušteno. Prozori su bili polomljeni, Ingrid je izvukla pištolj. Rekla im je da ostanu ispred ulaznih vrata, i da ne mrdaju odatle dok ona ne izvidi unutrašnjost kuće.
Na njeno iznenađenje lagano je otvorila vrata. Mogla je odmah da osmotri veći deo kuće, sve je bilo zapušteno, paučina i prašina su prekrili ovu nekada lepu vikendicu. S desne strane bila je mala kuhinja, dva tanjira i dve čaše poput onih za vino bili su u sudoperi. Na kuhinjskom stolu ugledala je svesku, prašnjavu. Odložila je pištolj na sto, prelistavala je svesku. Nije mogao da se pročita ceo rukopis, ali je jasno videla dve rečenice u sredini sveske:
„…niko ne sme da zna da si bio ovde, niko. Ako bilo ko sazna to će biti tvoja kazna. Sada idi i uradi onako kako smo se dogovorili. Hvala ti…“.
Zapitala se zašto bi neko pisao ovako nešto u svesci? Uzela je svesku, pištolj. Pogledala je je još po kući, ništa joj nije privuklo pažnju i izašla napolje. Momci su je čekali.
– Je l’ ste našli nešto zanimljivo? – upitao je Markus.
– Našla sam neku svesku… – pomilsila je da možda nije trebalo da im kaže.
– Ovde je bio neki horor, osećam! – izustio je Erik – Hajmo iza kuće, možda nam se nasmeši neki demon – bio je prilično veseo s obzirom na okolnosti.
******
Nije znao da li da krene za njima, možda ih ne bi našao, te je gledao u sat, i mislio kako su se baš puno zadržali. Izvukao je mobilni telefon i pozvao Isaka. Njegov kolega nije bio zadovoljan što su otišli sa tim klincima na izlet, ali je već za pola sata došao na proplanak sa još dvojicom policajaca. Odlučili su da ako se Markus, Erik i Ingrid ne pojave u narednih desetak minuta, da krenu u potragu. Videli su u daljini dve siluete kako idu ka njima, Majk je prepoznao Ingrid, kada su se približili i Markusa…
– Šta se desilo? Gde je Erik?! – glas mu je zadrhtao. Ingrid je slegla ramenima, Markus je bio bled.
– Nije nam jasno, otišao je sekund pre nas iza kuće, i nestao, kada smo mi stigli tamo nije ga bilo…- rekla je kratko.
– Iza koje kuće? – upita Majk.
– U šumi postoji napuštena kuća, zovite ljude da odu tamo, ja vodim Marskusa kući, vidite na šta liči, zeznula sam sve kompletno… – kao nikada do tada detektivka je delovala skrhano, nemoćno i potpuno zbunjeno.
******
Imao je taman toliko vremena da je vidi na kratko, uzme šta mu pripada i da nestane. Čekao je nedaleko od grada, na dogovorenom mestu. Plavi automobil make Opel Corsa stao je pored njega, otvorila je vrata. Bilo mu je drago što ponovo vidi Martinu Šojc. Prošle su dve godine…
Nastaviće se…
Ostavite komentar