Molimo Vas da pritisnete zeleni taster sa Vaše desne strane kada odlučite da startujete program. Plavi taster služi i za pauziranje programa. Izbor fajlova regulišete na tasterima sa leve strane, uz pomoć strelica, dugme u sredini označava izabrani program i automatski ga startuje. Ukoliko ne želite da učestvujete u programu do kraja, pritisnite crveni taster. U ovoj prostoriji možete se zadržati najduže pet sati. Želimo Vam prijatne trenutke.
Autor Miljan Paunović nas otvaranjem vrata svog romana „Soba tajni“, vrlo vešto uvodi u događaje i zbivanja godina u kojima živimo. Svedoci smo ubrzanja vremena, čipovanja ljudi, preplitanja stranaka i različitih religija a sve se to svodi na isto, na sistem koji nas opominje i na neki način guši. Ovo oko nas je hiperaktivni svet. Literatura i sve što se piše je instant i mora se uzeti u ruke odmah i sada a čita se upravo u jednom dahu. Vreme nas opominje i podseća da nismo besmrtni i ako ne uzmemo život u svoje ruke na pravi način, uzeće ga neko drugi i uraditi sa njim šta mu je volja.
Kroz svoj roman Soba tajni, autor nam pruža priliku da se saživimo sa likovima, da postanemo Milan i da kroz njegove oči posmatramo sve što se oko njega događa i čemu biva izložen. Dolazi iz male sredine u veliki grad i biva prepoznat, tačnije odabran od „vođe“ da bi pomogao u menjanju i kontrolisanju sveta. Kako teče radnja romana dalje, ne ostavlja nas ravnodušnim već nam izaziva mnoštvo emocija koje se prepliću i bude tako da reagujemo na svaki fragment koji čitamo jer prepoznajemo slike, koje su se smenjivale kako smo rasli i sazrevali među ljudima u našoj državi i koje su utkane u mentalitet.
Povremeno imamo utisak kao da gledamo neki film ili još bolje da smo za računarom i da igramo igricu u kojoj vodimo našeg Avatara kroz Matriks, kroz fantastične momente a sasvim jednostavne i realistične jer su to godine koje i sami doživljavamo, čitajući novinske članke slične sadržine, prateći dokumentarne programe, filmove trilere, serije koje su kriminalističkog tipa, političke emisije i rijaliti programe a sasvim živeći sopstveni život. U jednom delu romana autor i kaže:
Srbiju su čekali parlamentarni izbori. Osim oslobođenja od diktatora koji su je držali u šaci kao mačka miša, Srbija je dolaskom demokratije dobila surovi kapitalizam, ali i šou za narod putem političkih kampanja. Nije bilo malo onih koji su verovali da političari prave dilove među sobom, te tako dele plen, igraju se milionima evra, dok narodu daju super obećanja, odlične „talk show“ programe, a u međuvremenu i sve učestalije rijaliti programe. Pričalo se da sada ne znaju šta hoće, da je kriminal uzeo maha, te su smislili nove izbore.
„ST“ u Novom Sadu: Čovek koji piše
O samom sticanju moći su razmišljali i pisali mnogi filozofi. Francuski filozof Mišel Fuko odbacuje klasična shvatanja moći, a analizu usmerava na oblike i veze lokalnog potčinjavanja i dominacije, kao i na određeni tip i mehanizme znanja koji tome služe i mogu se analizirati, to jest savršeno je legitimno analizirati ih u dobro definisanim institucijama. Na drugom mestu, izlažemo se opasnosti da, analizirajući odnose moći počev od institucija u samim institucijama tražimo objašnjenje i poreklo moći, jednom rečju, da moć objašnjavamo posredstvom moći. Da skratim, svojstvo odnosa moći bilo bi, dakle, način delovanja na delovanja. Jer šta drugo znači živeti u društvu ako ne da jedni deluju na delovanje drugih. Ovo potvrđuje Hajdegerovu tezu da smo bačeni u već razumljeni svet. Ili što bi Fuko rekao počinjemo da delujemo na delovanje drugih. Pri tome se usredsređuje i na to kako pojedinci doživljavaju i vrše moć. Pojedinci, kaže Fuko su uvek u položaju istovremenog trpljenja i vršenja moći. Društvo bez odnosa moći ne može biti ništa drugo do puka apstrakcija.
Ovaj roman može da pronađe i svoj ogled u romanima Orvela i Hakslija koji se bave opisivanjem totalitarnog društva i pojedinca u životu nadziranom 24 časa svakodnevno. Poput Orvela, Miljan Paunović nastoji da ostvari ravnotežu između javnih i privatnih vrednosti, između kreativnog i neophodnog rada. U svom stvaranju zaokupljen je javnim i političkim životom, ali je i svestan važnosti privatnog života pojedinaca kao i vrednosti svakodnevice. Da se pozovemo u ovom slučaju na uži oblik vršenja moći kojom se bavi naš autor. Taj termin je upravljanje, možemo reći da su odnosi moći postepeno ulazili u poredak upravljaštva, to jest da su je izrađivali, racionalizovali u formu državnih institucija, odnosno pod njihovom garancijom. Draž ovog autora je to što nas drži budnim i napetim sve vreme tokom čitanja. Ali nije to jedina moćna stvar koju autor ima da podeli sa čitaocima – moćna stvar se krije između redova. U tome se ogleda virtuoznost njegovog pisanja, da pokaže neizrecivo progovarajući o temama koje svi osećamo, a ne reflektujemo ih.
Nataša Bundalo Mikić, književnica
Ostavite komentar